Сиријци су ослобођени иранске окупације и Асада! Source / Извор: Словенски Медвед
Многи би се позвали на ‘чудесне историјске подударности’ ако бих поменуо да се сиријска војска распала за само 11 дана – баш као што се распала југословенска војска у априлском рату 1941. – такође за само 11 дана. Али није то једина ‘случајност’. Узроци пада се још увек истражују, али је сад сасвим јасно неколико важних ствари:
Прво: Обавештајне службе Русије и Ирана знале су шта се спрема и упозоравале су Башара Ал Асада шта се спрема у провинцији Идлиб, која је била уточиште терориста под туторством САД и Турске. Он је, међутим, више веровао Арапској Лиги, и обећањима о мирном решавању из Саудијске Арабије и УАЕ, не покушавајући да поправи статус војске измучене дугим ратом. Зато је ту војску било лако изнутра разорити корупцијом током четири године. А пред њен колапс, посмењивао је кључне генерале. Иран је био спреман да уђе трупама, али су му биле за то потребне бар две недеље. У међувремену, Асад је одбио позив у БРИКС а последње упозорење добио је на састанку у Москви 28. новембра. Оглушио се о њега. Жао ми је што немам превод, али увек веома добро обавештени бразилски новинар Пепе Ескобар одлично објашњава позадину муњевите пропасти Сирије. Уколико можете да пратите енглески, не пропустите ово:
Друго: Погледајмо данашњу Србију. На њеној територији налази се – као Идлиб у Сирији – терористима окупирана провинција коју својски подржавају и наоружавају НАТО државе и Турска, која је управо послала свој војни контигент на КиМ. На челу Србије налази се велеиздајник који је одбио позив БРИКСа. Он верује ЕУ и тврди како ‘мир нема алтернативу’ док од војске прави циркуску трупу и забавља их палачинкама док српски народ страда на Косову и Метохији. Потпуно је јасно да ће се и нама десити исто оно што се десило и несрећном сиријском народу. Једино је питање хоће ли овдашњи велеиздајник добити азил у Москви као Асад.
Треће: за боље разумевање руске позиције у свему овоме, преносим одличан текст Младена Обрадовића са његовог Телеграм канала:
После слома Сирије, многи су почели да бацају дрвље и камење на Русију, тврдећи да је она главни кривац за пад режима Башара ел Асада. Неки чак иду толико далеко да „откривају“ како је Русија тобоже издала Асада унапред се договоривши са Турском о његовој смени и преврату. Такве бесмислице могу да изговоре и напишу само они који имају мала или никаква знања о томе шта се заиста дешавало у Сирији у последњих десетак година, а поготово немају увид у геополитичке и етичке смернице које обликују руску спољну политику.
Олаки критизери и клеветници Русије губе из вида следеће:
Руси су већ једном спасили Сирију, ушавши у рат против терориста 2015. године.
Русија је и сада била вољна да помогне Сирији у складу са тренутним могућностима, имајући у виду да води рат на живот и смрт у зони СВО.
Русија је помогла Сирији и овог пута (првенствено авијацијом), али није могла да ратује уместо самих Сиријаца, који су предавали градове и војне базе такорећи без опаљеног метка.
Сиријска војска (САА) се услед небриге и нестручности распала и пре почетка борбених дејстава, многе јединице су постојале само на папиру, а оно мало војника што је преостало често месецима нису добијали плату и нису гајили никакав мотив да се боре. Генерали су слали лажне извештаје, а многи су очито имали договор са побуњеницима.
Борбено најспособнија јединица САА — 25. дивизија, познатија као „Тигрови“ — практично је растурена после примирја 2020. Њен командант је смењен због интрига завидних моћника, а већи део људства је напросто отеран из војске.
После примирја 2020. многи представници сиријских власти су се осилили. Нису били вољни да сарађују, нити да слушају савете својих главних савезника Руса и Иранаца. У земљи је завладала корупција, самовоља чиновника и висока инфлација. Није било бензина и струје. Није било жеље и спремности да се постигну компромисна решења са Курдима и испоштују договори са појединим опозиционим групацијама (за чије постизање су често били заслужни Руси). Стање у земљи је постало лошије током мира него што је било током активне фазе рата. То су само неки од разлога због којих су и држава и војска били у стању расула.
Стога, уместо да се из жалосног примера Сирије олако доносе површни и неутемељени закључци и испразне пароле типа: „Ето сад како пролазе они које Руси бране“, „На њих се не можемо ослонити“, „Они само гледају своје интересе“ и слично, исправно би било извући следеће поуке:
Сваки народ и држава који желе да живе слободно морају бити вољни, одлучни и спремни да се за своју слободу боре, ако треба и до последње капи крви, а не да чекају неког другог да крвари уместо њих.
Ако имате Русију за савезника, она ће вам помоћи и учиниће више него што би било која друга држава учинила за вас. Русија ће се борити заједно са вама, али немојте очекивати да ће се борити уместо вас.
Скорашњи примери који то потврђују су:
• сама Сирија 2015–2020, када су Сиријци желели да се боре за своју слободу;
• Белорусија 2020. године, када је Александар Лукашенко лично узео пушку у руке и стао међу припаднике својих снага безбедности, који су видевши његову одлучност и добивши руску помоћ успели да одбране независност Белорусије од проамеричке „обојене револуције“.
Што се нас Срба тиче, ми морамо поново почети да мислимо и понашамо се у складу са вековном слободарском традицијом нашег народа. Морамо престати да седимо скрштених руку и удружити све родољубе снаге како би се најпре зауставио погубан пут издаје и слугерањства тренутних властодржаца, а затим успоставила државотворна снага и друштвена свест која би за циљ имала ослобођење и уједињење Отачаства.
Тек онда када учинимо све што је до нас самих, можемо очекивати помоћ и подршку других. А онда када Срби поново постану „кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати“ за Крст часни и Слободу златну, тада ће нам и Руси помоћи, као што су кроз историју и чинили.
Последње: Треба још рећи да је у тренутку кад је Русија започела сиријску операцију, 30. септембра 2015. године, администрација Барака Обаме постигла договор о контроли нуклеарног материјала са Ираном, и у том тренутку ишла ка деескалацији, захваљујући договорима са тадашњим министром спољних послова, Џавадом Зарифом. Да је Сирија тада пала, први следећи циљ Исламске државе био би – Балкан! Увелико су кружиле мапе које су то показивале:
Source / Извор: express.co.uk
Током ових 10 година приоритет Англо-ционистичке терористичке војске постао је Иран. Међутим, комплетна терористичка инфраструктура каква је постојала у Сирији, већ је распоређена и на нашем лепом Хелму који они назваше Балкан.
: 1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp
