Газиместан. Извор: Стање Ствари
Дана 15. фебруара 2023, на Сретење, током протеста Косметских Срба који су председнику покушали да уруче захтев да се одбије такозвани француско-немачки предлог о ‘нормализацији’ односа између Београда и Приштине, режим се одлучио на очајнички корак – хапшење. Ко је ухапшен и зашто?
Према званичном саопштењу, ухапшено је пет особа под апсурдном оптужбом: Они се терете за позивање на насилно рушење уставног уређења, за недозвољено држање оружја, експлозивних материја и за тешку крађу.
Дакле, група људи која је изашла да протестује захтевајући одбијање француско-немачког ултиматума, поштовање Устава и заштиту територијалног интегритета Србије, терете се за позивање на насилно рушење уставног уређења! Још је бизарније што је један од њих, новинар Дејан Петар Златановић, од рођења инвалид који чак и кад би био расположен да руши власт, то не би могао физички да изведе.
Њему је у медијима замерено што је свој говор испред споменика Руском цару Николају Другом изрекао скраћени цитат академика Душана Ковачевића: „Ко потпише, њега убише!“ Занимљиво, али изгледа да се колонијални управник препознао у тим речима, пошто то свакако не би могао да схвати као претњу уколико није имао чврсту намеру да тај ултиматум спремно прихвати и спроведе.
Source / Izvor: Бранко Павловић
Правне аспекте ултиматума анализирао је правник Бранко Павловић, и ту анализу пренела је агенција РТ Балкан:
Од Србије се нигде у француско-немачком предлогу не тражи директно признање независности такозваног Косова, али се зато у готово сваком члану јужној српској покрајини даје неки атрибут државности или се увијено наводи да споразум потписују две равноправне стране, односно државе.
План је у супротности са Уставом Србије, а црвене линије за Београд у преговорима су прихватање независности “Косова” и чланство у Уједињеним нацијама.
Аналитичар Бранко Павловић каже да је председник Србије Александар Вучић у обраћању јавности након последње рунде преговора недвосмислено рекао да Србија неће прећи те линије.
„Никакав облик признања државности тзв. Косова није прихватљив, то је црвена линија српске стране“, казао је Павловић.
У 11 тачака предлога постоје четири одредбе које значе директно признање државности такозваног Косова, док пет представља индиректно признање.
Већ у преамбули предложеног уговора, наводи се да се стране договарају као равноправне, а нигде се не наводи да је Србија међународно призната држава, док је статус Приштине потпуно другачији.
Србија одавно одбија преговоре о статусу “Косова”, јер је за Београд КиМ јужна српска покрајина, што је јасно наведено у Уставу Србије.
У преамбули споразума користи се формулација да се уговор потписује „без предрасуда о различитим погледима страна на основна питања, укључујући и на питања статуса“.
Предложени план у члану 1 наводи да ће стране развијати добросуседске односе, па би прихватањем истог, Србија индиректно прихватила државност такозваног Косова, јер такви односи постоје само међу државама.
Павловић напомиње да и други део одредбе предвиђа формулацију која постоји у Повељи УН, а која се односи на државе, што „Косово“ није.
Остатак члана се односи на међусобно признавање докумената и националних симбола, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске марке, што су све одлике државности на које би Србија потписивањем пристала.
Чланом 2, Србија би директно признала независност “Косова”, јер се у њему наводи да ће се обе стране водити циљевима и принципима утврђеним у Повељи УН.
„То би у даљим корацима веома отежало и Русији и Кини да спрече чланство тзв. Косова у УН“, оцењује Павловић.
Чланом 3 стране се обавезују да ће све међусобне спорове решити искључиво мирним средствима и суздржати се од претње или употребе силе, што је принцип који регулише односе једне државе према другој.
„У унутрашњем праву не постоји обавеза државе да спорове решава само мирним средствима, а када је реч о претњи или сили, онда је у унутрашњем праву формулација ‘уздржаће се од прекомерне употребе силе или претње’. Прихватањем овог члана Србија би индиректно прихватила да је за њу тзв. Косово држава исто као и Србија“, сматра Павловић.
Према члану 4, наводи се децидирано да се Србија неће противити чланству тзв. Косова у међународним организацијама, као и да ће стране наставити да делују полазећи од претпоставке да ни једна од њих не може да представља другу у међународној сфери нити да делује у њено име.
Ово је члан који је оспораван у јавности још пре него што је коначна верзија плана објављена, јер се прихватањем њега Србија не би противила чланству “Косова” у УН.
У предлогу, члан број 5 стране се обавезују да неће утицати на напредак друге стране на путу ка ЕУ, као и да ће поштовати вредности из члана 2 и 21 Уговора о Европској унији.
Наведени чланови предвиђају да се Србија обавезује да ће имати усклађену међународну политику са ЕУ, као да је већ чланица тог савеза.
„Тиме Србија сама себи уводи правни основ по коме би ЕУ могла да јој уведе санкције уколико закључи да њена међународна политика одступа од политике ЕУ, што би се одмах и догодило због неувођења санкција Русији“, напомиње Павловић.
У члану 6 од страна се тражи да продубе сарадњу у областима економије, науке и технологије, транспорта, односа из области спровођења закона, поште и телекомуникација, здравства, културе, религије, спорта, заштите животне средине, несталих особа, расељених и других сличних области закључивањем одређених споразума.
Павловић сматра да је важно које области сарадње су изостављене, а то су области војске, јавне и државне безбедности, монетарне политике, међународних односа и фискалне политике.
„Све што није набројано су функције Србије по резолуцији 1244 и пратећим документима. Баш тога нема. Нема ни просвете, што је изузетно важно. Када има науке и здравства, онда се изостављање просвете не може накнадно подвести под ‘друге области’ јер је то слична област, веома важна, а изостављена“, каже Павловић.
Додаје се да ће детаљи бити договорени у додатним споразумима, у оквиру дијалога под покровитељством ЕУ, чиме би се Србија обавезала да дијалог води Брисел, што значи да легалитет за преговарање ЕУ више не би црпeла из УН и резолуције 1244.
Чланом 7 о Заједници српских општина би се тек преговарало, уместо да је она већ формирана, као што то предвиђа Бриселски споразум потписан још 2013. године.
Такође се предвиђа да ће тек бити формализован статус Српске православне цркве на Косову и Метохији.
„Србија би својим потписом угрозила положај СПЦ на тзв. Косову, на начин да би је довела у сличан положај у коме је била у Црној Гори пре литија“, напомиње Павловић.
Србија би се обавезала на директно признање „Косова“ и чланом 8 који предвиђа да ће стране разменити сталне мисије које се оснивају у седишту одговарајуће Владе.
Према оцени Павловића, једино је члан 9 статусно неутралан, а у њему обе стране узимају у обзир посвећеност ЕУ и других донатора да успоставе посебан пакет инвестиција и финансијске подршке за заједничке пројекте.
Чланом 10 уважава се оно што Србија тражи од Приштине, а то је да се стране потврђују своју обавезу да примењују све претходне споразуме дијалога, који остају важећи и обавезујући. Међутим, Београд тражи да испуњење онога што је већ договорено претходним споразумима буде предуслов за даље преговоре, а не одредба неког новог споразума.
Последњим чланом 11, стране се обавезују да ће поштовати „Мапу пута“ за имплементацију, који још не постоји.
На питање зашто предлог није одмах одбијен без даљих преговора, дипломата и некадашњи амбасадор при Уједињеним нацијама Бранко Бранковић за РТ Балкан каже да се у међудржавним односима и у дипломатији уопште, никада у старту не одбија преговарање.
„Након одбијања, сутра, када ви донесете свој предлог за било шта, они могу да вам га врате уз оцену: не желимо да разговарамо о томе. Према томе, то се не ради јер морате да поштујете другу страну да бисте на тај начин отворили врата да вас поштују када нешто предлажете“, сматра Бранковић.
Он оцењује да су у предлог додати чланови који се не односе на директно признање независности тзв. Косова како би се пажња скренула са главне ствари, што је признање.
„Све је увијено у одређене обланде, исти садржај налази се у различитим обландама. За нас је најважније да се не испуни главна ствар, а то је чланство ‘Косова’ у УН“, каже Бранковић.
Наш саговорник напомиње да више од 100 земаља није признало независност „Косова“, па би при гласању у УН тешко дошло до двотрећинског гласања за чланство Приштине. Свестан тога, Запад покушава да нађе начин да реши ту ситуацију.
„Запад покушава да уради нешто овде, не би ли скренуо пажњу са тога да нису добили ништа на другом месту, а то је да нису успели у намери да смене Путина и распарчају Русију. Сад морају да се ваде, па хоће евидентно најјачу земљу на Западном Балкану да ставе под своју контролу. Е то овим предлогом не могу“, изричит је Бранковић.
Он наглашава да предлог не може бити европски, имајући у виду да пет чланица Уније не признаје независност “Косова”.
„Кад и где су чланице донеле одлуку и потписале да је ово европски предлог? Не верујем у то, зато је за мене ово и даље предлог две земље – Француске и Немачке, јер ЕУ не може на тај начин да даје предлоге. ЕУ не решава територијалне проблеме нигде и никоме“, каже Бранковић.
Истиче да предлог сигурно нису начинили Француска и Немачка самостално, већ је очигледно прошао тријажу америчких политичара и дипломата.
У овом интервјуу код Николе Станоева из ХелмКаста Бранко Павловић детаљно образлаже због чега свако, па и начелно прихватање оваквог ултиматума, без потписа, заправо представља фактичко одрицање од Косова и Метохије и омогућавање да се оно голом силом укључи у евроатлантске интеграције са свим погубним последицама које то носи:
Али нико се не рађа као велеиздајник. Велеиздајник се постаје уз одговарајућу ‘мотивацију’. Назив овог текста је Курти и Мурта… У познатој српској изреци наслеђеној из доба турске власти над овом територијом, Курта је сјашио да би узјашио Мурта. Данас су, међутим, Курти и домаћи Мурта усавршили формулу: нема више потребе да један сјаше – јахаће обојица! Ево доказа који можете да проверите:
Сви они несрећници који су гласали за колонијалног управника мислећи како ‘он мудро купује време’, или који су се бринули за своје фотеље, директни су саучесници у предаји Косова и Метохије, чиме подлежу под Лазареву клетву са Газиместана. Они који се још колебају, могу да погледају како политиколог Драган Пилиповић образлаже технике манипулације, скретања пажње са суштине и отвореног лагања којима се служи велеиздајник у покушају да се покаже као највећи заштитник српског народа од великог праска.
И сви, без изузетка треба да погледају још једно надахнуто излагање професора Милоша Ковића, у оквиру кога имамо посебно важна подсећања на катастрофалне последице велеиздаје и на устаничку традицију Српске Православне цркве:
Шта нам је онда чинити? Да би се избегао рат, потребно је учинити оно што предлаже професор Мило Ломпар – неопходно је делегитимисати власт:
Како извести мирну делегитимизацију власти? За почетак, можете се придружити студентима на протесту у уторак:
