Шта се дешавало на чувеној вечери Трампа и Сија у Белој кући? Димитриј Орлов поново нуди изваредно занимљив поглед…
Живот ме је научио да оптимистичке текстове не схватам превише озбиљно. У овом случају, међутим, начинићу изузетак. Орлов има изванредну репутацију у предвиђању догађаја, а чињенице које је досад износи, издржале су све – и фактичке, и логичке – провере. Он једноставно изванредно повезује ствари у свом дубинском познавању лица и догађаја.
Видео у коме износи своје гледиште је на енглеском, а испод видеа је комплетан транскрипт, преведен на српски језик:
Глобалистички свет више не постоји. Поделио се на технолошке блокове. САД и Запад чине један блок, док су Кина и Русија у другом. И док су Кина и Русија донекле показале да могу да функционишу без САД, обрнуто једноставно није тачно.
Недавно је у Белој кући одржана свечана вечера којој су присуствовали кинески председник Си, који је боравио у тродневној државној посети, и неких двадесетак извршних директора великих америчких транснационалних компанија. Зашто су били тамо и шта су покушавали да постигну?
Испоставља се да је одговор онолико једноставан колико и шокантан.
* * *
Глобалистички свет се расцепио. Тај процес учиниле су неизбежним западне санкције уведене Русији. Оне су се, пре свега, заснивале на погрешној претпоставци: да ће Русија једноставно «пресушити и нестати» ако остане без западне трговине и инвестиција. Уместо тога, Русија је пронашла нове извозне правце за своје енергенте и покренула прилично импресиван програм замене увоза.
За производе које није могла да замени, организовала је канале «паралелног увоза» којима су се вешто заобилазиле западне санкције. Испоставило се да постоји мноштво земаља спремних да помогну. Паралелни увоз је био нешто скупљи, па је Русија увела контролу кретања капитала. Западним компанијама које послују у Русији – а било их је око 4.000 почетком 2022. године, док их је сад око 2.000 – онемогућено је да износе профит из земље. Уместо тога, та средства су морала бити депонована на посебне рачуне «типа С» код Централне банке Русије, где чекају укидање санкција.
Ако сматрате да су иницијативе Русије за замену увоза биле на неки начин безначајне, размотрите следеће. Кад је «Сименс» (Siemens) одбио да сервисира своје гасне турбине на Криму, Русија је врло брзо почела да производи сопствене. Као резултат тога, «Сименс» је изгубио руско тржиште. Затим је Русија отишла и корак даље, па је развила и нове млазне моторе (који такође спадају у врсту турбина). Само четири нације су способне да производе млазне моторе, а само једна од њих – Русија – то може да чини без употребе увозних материјала или компоненти.
Кад су санкције искоришћене за блокаду увоза угљеничних влакана и смола за израду крила путничких авиона, Русија је самостално развила целокупну технологију, мање-више од нуле. Уз то, заменила је и сваки део увозне технологије у новим авионима које припрема за масовну производњу, укључујући и авионику. Ово су само неки од најимпресивнијих примера. Има их још много.
Ту је и област нуклеарне енергије, у којој Русија несумњиво предњачи у свету. Она поседује половину свих капацитета за обогаћивање уранијума и две трећине светског портфолија нуклеарних реактора. С друге стране, Европа и САД су у скоријој прошлости успеле да изграде свега четири нова реактора – заједно. Реч је о реакторима Олкилуото у Финској, Фламанвил у Француској и два реактора – Вогтл 3 и 4 – у Џорџији. Укупна кашњења у изградњи ова четири реактора премашила су 30 година, а прекорачења трошкова износила су око 40 милијарди долара. Након искуства са пројектом Вогтл, компанија «Вестингхаус» била је принуђена да прогласи банкрот. У САД је било планирано још реактора, али се од тих планова морало одустати.
Ово су само неки од најимпресивнијих примера. Има их још много.
И бројни руски нуклеарни пројекти широм света понекад се суочавају са кашњењима и прекорачењем трошкова, али ништа ни приближно тако драстично. Како постојећи нуклеарни реактори – нарочито у САД и Француској – застаревају и морају бити повучени из употребе, не постоји ништа чиме би се могли заменити, осим ако се помоћ не затражи од Русије.
Током протеклих четири и по године, Русија је показала да јој трговина са Западом није неопходна. То не важи универзално, али за Русију свакако важи, јер она поседује ресурсну базу, производне капацитете и интелектуални капитал да опстане самостално. А ако то може Русија, колико још земаља то може учинити, можда уз руску помоћ? Прилично много – а то значи да више не морају да живе у страху од западних санкција. Могу да следе сопствене стратегије развоја и више не морају да раде на богаћењу Запада.
Кина је свакако једна од тих земаља. Њен одговор на покушаје САД да изазову трговински рат било је увођење извозних ограничења на ретке метале. То је изазвало праву узбуну међу америчким произвођачима оружја и другим високотехнолошким компанијама. САД имају амбициозне планове да замене кинеске ретке метале, али то су само планови – а не производи спремни за испоруку. То је била само једна болна тачка коју је Кина веома вешто искористила, али постоје и бројне друге. Једноставно не постоји замена за читав низ компоненти кинеског порекла. Без њих би се сви пројекти одржавања у САД – а камоли производња – потпуно зауставили.
Постоје и одређени руски извозни производи који су такође од кључног значаја. Главни руски извозни производи кључни за америчку привреду су минерална ђубрива, обогаћени уранијум, паладијум и титанијум. Без њих, америчка нуклеарна, ваздухопловна и аутомобилска индустрија не би могле да функционишу. Међутим, из руске перспективе, извоз у САД износи свега око пет милијарди долара годишње – што је занемарљива сума с обзиром на то да се обим трговине Русије и Кине приближава износу од четврт билиона долара годишње, иако се амерички долар више не користи.
Док Русија доминира у неколико кључних технолошких грана, технолошка доминација Кине сад је веома широка. Током протеклих неколико деценија, Кина је јефтину радну снагу «разменила» за технологију. Све врсте производње преселиле су се у Кину. Заједно са њима преселиле су се и алатне машине и све друге врсте производних технологија — као и инжењеринг и квалификована радна снага. Кина је сад производни центар читаве планете.
Оно што је преостало на Западу – одакле је технологија за све то првобитно и потекла – јесу корпоративни менаџмент и мноштво богатих акционара; богатих само док њихови портфељи акција задржавају своју вредност. На Западу су остали магацини и пословне зграде, док се фабрике које производе ту робу углавном налазе на Истоку. А оне малобројне фабрике које се још увек могу наћи на Западу у потпуности зависе од делова и материјала који се увозе са Истока.
Недавно је у Белој кући одржан веома занимљив скуп. Током државне посете председника Сија САД, следећи индустријски лидери – номинално амерички, а заправо транснационални – позвани су на свечану вечеру у Белу кућу. Присутни су били:
Укупна нето вредност имовине ове 22 особе износи приближно 1,72 билиона долара.
Упадљиво је да веома мали број ових «индустријских магната» заправо има икакве везе са индустријом у правом смислу те речи. То јест, са индустријом у дословном значењу. Американци су склони томе да термин «индустрија» примењују и на секторе који нису индустријски, попут индустрије забаве. Индустрија је оно што сировине прерађује у готове производе. А за то, готово нико од ових наводних индустријских магната нема одговарајуће образовање. Међу свима њима само су три инжењера:
Сундар Пичаи из компаније Alphabet/Google поседује мастер диплому из области науке о материјалима и инжењерства са Универзитета Станфорд;
Кели Ортберг из компаније Boeing има диплому основних студија машинства са Универзитета у Ајови;
и Кристијано Амон из компаније Qualcomm има диплому основних студија електротехнике са Државног универзитета у Кампинасу у Бразилу.
Само су ова тројица заиста квалификована да на смислен начин надгледају инжењерске процесе. Остали морају да се ограниче на финансијско управљање, односе са акционарима, стратешко планирање, сналажење у регулаторном окружењу и дипломатију у међународној трговини. А ево и кључне чињенице коју, сигуран сам, они одлично разумеју: председник Си их може заменити ангажованим кадром једним потезом пера. Не да би он журио са тим – Кина се готово увек води доктрином малих корака – али сама чињеница да то може учинити, довољна је да наметне одређену дисциплину.
Још једном, Руси су ти који су показали пут. Недавно је неколико западних компанија које послују у Русији стављено под контролу владе, укључујући швајцарског прехрамбеног гиганта Nestlé и француски малопродајни ланац Auchan. Другим речима, њихови највиши менаџери – а не техничко или оперативно особље – замењени су људима које је поставио Кремљ. Компаније нису национализоване – Боже сачувај! – али је руска влада преузела контролу над њиховим пословањем. Ствар је у томе што њихови западни менаџери више не могу да управљају овим компанијама из једноставног разлога: руски национални интереси им нису на првом месту. И, као што сам већ поменуо, више не могу да дођу до свог профита – бар не док се не укину све санкције. Вероватно ће бити постављени и неки други услови, попут надокнаде економске штете коју су санкције проузроковале.
А шта је са оним веома добро плаћеним западним финансијским манипулаторима? Зар није крајње време да их замене агенти вештачке интелигенције? Постоји веома важна разлика између техничког и оперативног особља и финансијских менаџера: техничко и оперативно особље познаје безброј детаља који су кључни за одржавање производних линија и несметано пословање компанија. С друге стране, финансијски менаџери се могу заменити ангажованим особљем — или агентима вештачке интелигенције. Из угла владе — било руске или кинеске — код ових финансијских менаџера најважнија је њихова лојалност. Ако су лојални Западу уопштено, или конкретно САД, онда они, по дефиницији, раде за непријатеља. Или ће се заклети на верност и постати лојални Русији или Кини, или пут под ноге.
Управо зато су се сви ти номинално амерички индустријски магнати појавили како би се заклели на верност председнику Сију из Комунистичке партије Кине. Сви ти велики капиталисти који се заклињу на верност главном комунисти! Нисам ни сањао да ћу то доживети!
Ти људи се вероватно и даље осећају веома важним због својих огромних примања и изузетно вредних опција на акције. Али шта ако им се из руку отму производни погони који њиховим компанијама дају вредност? Шта ако профит од тог пословања остане на рачунима до којих они не могу да дођу? Колико би се тада осећали богатим и важним?
Не баш много, рекао бих. Зато су се и појавили — да се закуну на верност председнику Сију. Одсад па надаље, примаће инструкције од Комунистичке партије Кине. Неће одступати од мисије да «Кину одрже великом».
А какве све то, можда се питате, има везе са Трампом? За разлику од Путина или Сија, који су обојица дугогодишњи национални лидери, Трамп је само привремени управник — и то аматер. Он повремено сврати у Белу кућу на кратко и прави се да зна шта се тамо дешава — прилично неубедљиво. Ипак, одлично се снашао у улози домаћина Беле куће — бринући се о односима са гостима, надзору особља и распореду седења на државној вечери.
Поред тих веома важних функција, он је покушао да искористи председничку функцију како би изградио свој лични бренд и додатно обогатио клан Трамп. Само продаја препознатљивих црвених «МАГА» капа донела је више од 100 милиона долара. Он и његови пријатељи такође остварују огромну зараду тргујући на основу поверљивих информација. Користи свој положај да уздрма тржишта – најављујући рат у петак, а мир већ наредног понедељка – и у складу с тим обавља трговину. «Али, зар то није корупција?», могли бисте узвикнути. Па, и јесте и није. Можда би «пузећа украјинизација» био бољи израз за то. И имајте на уму: у америчком правосудном систему, ако неко прође некажњено за почињено кривично дело, називање те особе криминалцем сматра се клеветом.
Поред бесрамног личног богаћења, у чему је прави мајстор, Трамп је направио низ огромних грешака услед претераног самопоуздања и аматеризма. Након сусрета са Путином у Енкориџу на Аљасци, показао је целом свету да није човек од речи. Предложио је оно што је назвао «договором», а што су Руси окарактерисали као «џентлменски споразум», да би потом изостао са реализацијом, чиме је доказао да није џентлмен.
Затим је Иран, затварањем Ормуског мореуза, показао да је војна моћ САД у великој мери фиктивна. Сад кад је већина америчких војних база на Блиском истоку уништена, Трампове сталне, празне претње покретањем још једног рата делују потпуно нереално.
Уз то, Кина је показала да се трговински рат са САД може добити једноставним увођењем ограничења на неколико кључних извозних производа. Такође, и Кина и Индија су показале свету да се америчке санкције на увоз руске нафте могу безбедно игнорисати.
Осим бесрамне самопромоције и личног богаћења, једини значајан успех који је Трамп постигао јесте то што се профилисао као највећи празноглави брбљивац на свету.
Сад Трампу просто истиче време до краја мандата. Чини се да има све мање испада беса и да су они све блажи, док све више делује као сломљен човек који је потпуно изгубио додир с реалношћу. Његове дужности ће одсад вероватно остати искључиво церемонијалне: дочекивање председника Сија приликом слетања, указивање гостопримства, приређивање банкета и глуматање дипломатије — тек толико да се одржи привид нормалности.
Ипак, ту су били и челници транснационалних корпорација, оправдано забринути за своју будућност, која је постала неизвесна након пропасти глобализма. Морала им се пружити прилика да се поклоне кинеском цару. Што су и учинили.
