Source / Извор: MiddleEastReport.substack.com
Изузетно поштујем Димитрија Орлова, не само због изванредних информација и беспрекорне инжењерске логике коју изузетно успешно користи објашњавајући друштвене закономерности, већ и због ретке особине да уме да призна грешку, и из ње извуче поуке.
Овде је увиђајући своје грешке направио две корекције: Вратио се видео формату који је популарнији од текста међу новом генерацијом, и ревидирао је могући сценарио распада САД узевши у обзир тренутни драматичан развој догађаја на светској сцени.
Видео је на енглеском, а за оне који тим језиком не владају, испод можете наћи превод комплетног транскрипта на српски језик:
— Пише Димитриј Орлов —
Овај видео делом је организационо саопштење, а делом mea culpa. Организационо саопштење је лакши део: пошто све мање људи чита, прелазим на видео формат за већи део свог блоговања. Мислио сам да је перо моћније од видео камере, али сад више нисам толико сигуран. У сваком случају, имам видео опрему, па зашто је не бих користио. А сад, о исповести. Одавно је требало урадити и много је компликованија. Хајде да почнемо од почетка па идемо до краја, а онда ћемо стати.
Године 2005. објавио сам серију чланака на веб-сајту Мајка Руперта „Из дивљине“. Насловљена је била „Постсовјетске лекције за постамерички век“. У њој сам тврдио да ће се САД распасти прилично слично као што се распао СССР, само мало касније. Колико касније, нисам рекао. Овај чланак послужио је као основа за моју књигу из 2008. године, „Ново промишљање о колапсу“, која је била прави хит и чак је освојила награду Независних издавача. Њена основна поента била је да је СССР ненамерно био много боље припремљен за распад него САД. У тој књизи скромно сам предложио да је потребно извршити извесну припрему за распад САД. Овај предлог углавном је наишао на тврде уши.
Затим сам, 2013. године, објавио своју следећу књигу, „Пет фаза колапса“, која је преведена на 10 језика. Неки кажу да је то капитални текст који је послужио као темељ нове науке, колапсологије. Нисам баш сигуран у то. Један Француз је предложио ову нову дисциплину и, заиста, боље звучи на француском: „collapsologie“. Од тад сам објавио читаву полицу есеја који покривају различите аспекте ове исте опште тезе.
Сви су се заснивали на одређеној хипотези: да су САД и СССР углавном симетрични и да ће стога доживети сличну судбину. На крају крајева, то су биле две велике светске суперсиле током друге половине 20. века. У годинама између 1945. и 1991. године, заједно су доминирали целом планетом. Поделили су је отприлике на пола између Источног и Западног блока.
Заступали су дијаметрално сукобљене идеологије: капитализам слободног тржишта у САД; комунистичко централно планирање у СССР-у. Обе ове идеологије биле су веома модерне и изузетно успешне једно време. СССР је поставио рекорд свих времена за индустријски раст: 29% годишње. Било је то 1936. године под Стаљином. Али обе ове идеологије се сад готово универзално сматрају мртвим. Најуспешнија идеологија садашњости је комбинација политичког комунизма и економског капитализма са препознатљивим кинеским карактеристикама. Покушај да то испратите бесмислен је осим ако некако не успете да постанете Кинез.
Разрађујући своју хипотезу о колапсу, формулисао сам нешто што сам назвао „Чорба колапса суперсила“. Њени главни састојци су четири примарна макроекономска и ресурсима вођена фактора. Мислио сам да су управо они ти који стављају глобалну суперсилу на неизбежну путању ка колапсу. То су: озбиљан, хронични дефицит у домаћој производњи сирове нафте; све већи трговински дефицит; неконтролисани војни буџет; и растући спољни дуг. Хајде да кратко погледамо све факторе.
Конвенционална производња нафте у САД достигла је врхунац 1970. године, под Никсоном. То је изазвало велику кризу, али не и колапс. Конвенционална производња нафте достигла је врхунац на глобалном нивоу 2005. или 2006. године, што је умало резултирало финансијским колапсом 2008. године. Али онда је неконвенционална нафта из шкриљаца похитала у помоћ. Међутим, производња шкриљасте нафте престала је да расте и плато је достигла 2019. године. Вероватно ће почети да опада, у почетку полако, а затим све брже и брже. У међувремену, Трампов неуспели рат против Ирана зачепио је Ормуски мореуз. Трампов стари мозак не може да обради чињеницу да је изгубио. Због тога је проблем нерешив. У међувремену, стратешке резерве нафте су углавном испражњене у узалудном покушају да се цене бензина и дизела држе под контролом.
Имајте на уму: нафта из шкриљаца није права нафта. Углавном је то гасни кондензат. Превише је лака за производњу дизел горива или млазног горива. Али дизел и млазно гориво су оно што покреће већину терета у САД. Да би се произвео дизел, нафта из шкриљаца мора се помешати с мало увезене тешке нафте. Тешка нафта мора се увести у САД из Канаде, Саудијске Арабије, Русије или Венецуеле. Недавни покушај да се дође до тешке нафте из Венецуеле очајнички је потез. Ни венецуеланска нафта није баш нафта: то је катрански песак који се налази између 350 и 1000 метара под земљом. Добра вест је да је на тој дубини довољно топло да може да тече. Лоша вест је да је то и даље катран, а не нафта. Катран се мора извући из земље помоћу моћних пумпи, а затим разблажити увезеном нафтом или другим лаким фракцијама угљоводоника. То је једини начин да се осигура да и даље тече кад се охлади. Било би потребно више од једне деценије и стотине милијарди долара инвестиција да би се повећала производња у Венецуели. Чак и након свих ових напора, резултујући производ би био веома скуп. Стога, венецуеланска нафта неће понудити брзо решење за надолазећу несташицу нафте.
Напор да се енергија угљоводоника замени соларном и енергијом ветра није ишао баш по плану. Да, ветрогенератори могу да обезбеде вентилацију док ветар дува. И, да, соларни панели могу да обезбеде осветљење док сунце сија. Али колико је то корисно? Сваки делић ветра и сунца мора бити подржан природним гасом. Ове електране не раде пола времена, али коштају исто толико. Додајте томе трошкове ветрогенератора и соларних панела. А онда, како Европљани откривају, обновљива енергија изазива климатске промене. Блокирали су морски поветарац подижући џиновске ветрогенераторе дуж обала. Покрили су земљу тамним, топлотно апсорбујућим соларним панелима. И онда, гле чуда, људи су почели да умиру од топлотног удара током летњих топлотних таласа. Поља и шуме изгореле су у шумским пожарима. Реке су почеле да пресушују. Нуклеарни реактори, хлађени речном водом, морали су бити угашени.
Ниже на листи састојака „чорбе за колапс“, трговински дефицит САД значајно се повећао током овог периода, скоро се удвостручивши у односу на Велику рецесију 2008. и 2009. године. Не само количина, већ и квалитет увоза се променио. Америчка економија више не може да функционише без сталног снабдевања кинеским производима. Штавише, САД више не могу да производе системе наоружања без увезених кинеских делова и материјала. Због тога су планови САД да се војно супротставе Кини потпуна шала.
Кад смо код америчког војног буџета, он је у режиму ван контроле. Сад износи преко билион долара годишње. Већи је од комбинованих војних издатака следећих 10 земаља заједно. Између 50 и 100 пута је већи од војног буџета Ирана. А САД су управо изгубиле рат са Ираном. Извуците сопствене закључке о ефикасности америчких војних издатака.
А ту је и спољни дуг: укупно, дуг америчке владе је премашио 40 билиона. Велики део тог дуга држе ентитети у САД, као што је Фонд социјалног осигурања (највећи држалац). Трећину тог износа држе странци, и ту знаци проблема постају очигледнији. Каматна стопа на веома важне 10-годишње државне обвезнице је нагло порасла. Понашање 10-годишњег приноса директно потврђује овај последњи састојак моје хипотезе о „колапс чорби“. Претходно је достигла врхунац од 4,29% у јуну 2008. године. Затим, током периода лаког новца и галопирајућег дуга, пала је на апсолутни историјски минимум од 0,52%. Пробила је горњу границу од 5% крајем 2023. године, скочивши на 5,02%. А сад, како приноси остају високи, влада САД је приморана да плаћа знатно веће камате како би привукла стране зајмодавце да наставе да купују њен дуг, чак и док многи од њих покушавају да га се реше. Ове године, сервисирање дуга је лагано прешло 1,5 билиона долара.
Дакле, у погледу дуга, чини се да САД улазе у спиралу смрти. Покушавају да сервисирају растући национални дуг док настављају френетично да се задужују како би финансирале стално растући национални буџет. Сервисирање дуга сад троши више новца него војни буџет. Ово је карактеристичан развој догађаја који је у прошлости често најављивао крај војних империја. Скот Бесент, министар финансија САД, недавно је осмислио план откупа дуга. Он жели да искористи око 1 билион долара у готовини коју је америчко Министарство финансија држало у резерви за куповину новоемитованих америчких државних обвезница. Његова идеја је да ће ова стратегија откупа држати каматне стопе на савезни дуг под контролом. Ово делује као изузетно краткорочна стратегија, с обзиром на то да ће америчко Министарство финансија бити приморано да позајми тај исти билион, уз додатак, само мало касније, како би одржало функционисање америчке савезне владе. А то ће учинити поновним издавањем тих истих државних обвезница које је управо откупило. Ово би могао бити само трик да се превари тржиште на начин који би Бесента, који је већ веома богат, учинио још богатијим.
Али постоји проблем са мојом аналогијом са чорбом. Видите, сви ови састојци су у лонцу и крчкају се већ две деценије. А ипак, САД још нису пропале. У међувремену, ситуација у свакој од ове четири категорије прогресивно се погоршава. „Колико горе мора да буде?“ питање је на које нема одговора. Али неспорна је чињеница да се ситуација погоршава. Да ли постоји граница колико лоше може бити пре него што нешто експлодира? Да, вероватно постоји граница. Али ми не знамо која је. Све што можемо да урадимо је да се повучемо и посматрамо. Али радознали умови желе да знају: колико дуго ова представа може још да траје?
Несумњиво је да је колапс чорба ове суперсиле врела, спремна за сервирање и нимало укусна. Ако је моја хипотеза о колапс чорби тачна, онда ће се САД коначно распасти баш као што се распао СССР. Али прошло је више од две деценије откако сам први пут формулисао своју хипотезу. У прошлости сам покушавао да ово досадно питање заобиђем неким општим разматрањима. Видите, време таквих великих догађаја веома је тешко предвидети. Сви су били изненађени колапсом Совјетског Савеза. Логично је да и колапс САД треба да буде изненађење. Трудио сам се да објасним како је лако утврдити да је неки догађај неизбежан, било да је то смрт од рака на основу дијагнозе или урушавање моста на основу инспекције. Али онда се време таквих догађаја не може предвидети ако информације на којима се такво предвиђање може заснивати једноставно не постоје. У ствари, постоји много ситуација у којима додавање нових информација моделу прогнозе чини прогнозу мање тачном, додавањем више непознатих уз више неизвесности.
Али све је ово дубоко незадовољавајуће и жао ми је што сам људе водио баштенском стазом која не води ничему конкретном. Људи су желели да знају кад да убаце џакове пуне месних конзерви и патрона за сачмару у камионет и крену ка брдима. Стално им говорим „Слободно то учините кад год желите“. Али осећам да морам боље, и сад верујем да коначно могу. Ако дуго и темељно размишљам о нечему, понекад ми добра идеја на крају падне на памет. Немам појма како се то дешава: једноставно се деси; или се не деси. И у овом случају ми је коначно синуло да је, за почетак, постојала грешка у мом поређењу САД и СССР-а. На крају крајева, нису баш симетрични. Постоји кључна разлика коју сам занемарио да узмем у обзир. Да, обе су биле војне и индустријске суперсиле 20. века и обе су заступале супротстављене, сада нестале идеологије, а моја аналогија са колапс чорбом суперсила готово је подједнако била применљива на обе.
Али постоји међу њима прилично важна разлика. САД су колонијално царство, слично као што је некад било Британско царство и друга западна царства. Ова царства заснивала су се на експлоатацији својих колонијалних поседа. Исисавала су им ресурсе док су истовремено спречавала њихов друштвени и економски развој. Успут су их оптерећивала сталним дужничким ропством. Спроводили су своје трговинске политике војним средствима. Али тешка тактика претходних колонијалних епоха више није потребна. Уместо тога, постоји контрола масовних медија, сајбер ратовање, обојене револуције, ММФ, Светска банка и Министарство финансија САД са својим бескрајним санкцијама. Све су то средства за присиљавање земаља широм света на поштовање прописа. А то поштовање значи спремност за извоз производа и робе у замену за дуг америчке владе.
Ово је пумпа богатства коју САД користе деценијама како би исцрпеле богатство из целог света, извезле инфлацију и потчиниле велики део планете. Ова пумпа богатства временом је постала мање ефикасна. Али чак и ако потпуно престане да ради, постоји резервно решење у виду старије америчке технике: пиратерије. Остаје да се види колико добро она може да функционише у 21. веку. Али неће заказати због недостатка покушаја. Прилично је то лако. Само прогласите неки брод делом флоте у сенци или његов терет подложним санкцијама, и брод и терет одједном постају ваши, а да не морате да плаћате за њих.
И тако, од својих најранијих почетака, кад су енглески досељеници крали земљу староседеоцима а гусари пљачкали шпанске галије, Америка је била предаторски ентитет, царство. У потпуној супротности са тим, СССР је био антиколонијално царство. Видите, Русија је јединствена међу светским нацијама. Било да је то средњовековна Русија, Руско царство, СССР или Руска Федерација, то је једина земља на свету коју Запад никада није успео да преузме и прождере. У разним временима, разне западне земље су покушавале да се мешају, да изврше инвазију, да интервенишу и да подстакну побуне у Русији. Ништа од тога није функционисало на задовољство Запада. Русија је увек имала своју главу, веома моћну и независну, и увек је осујећивала све западне покушаје доминације. Руска Федерација тренутно контролише једну деветину суве површине планете. Ово је огромно пространство које покрива 11 временских зона. То је умањење у односу на једну шестину укупне површине сувог копна планете коју су контролисали СССР и његови савезници из Источног блока, али је и даље највећа земља на свету. Њена територија садржи чак четвртину вредних светских природних ресурса. Западни империјалисти не могу се надати да ће је контролисати, јер је то такође и најбоље брањена територија на свету.
Русија никад није била империја у западном смислу; она је, пре, била антиимперија. Русија никад није следила западни империјалистички модел колонијалне експлоатације. Уместо тога, обилно је помагала земљама и подстицала локални развој. Русија је финансирала економски и друштвени развој у 14 других Совјетских Социјалистичких Република, земљама Источног блока у источној Европи и многим земљама у Африци, Азији и Латинској Америци. Више од 40 независних, суверених земаља дугује свој национални суверенитет, ослобођење или формални излазак из империја директној војној помоћи, дипломатској интервенцији или формалним споразумима Руског царства, СССР-а и Руске Федерације. Неке од њих, посебно у Источној Европи, од тад су се испоставиле као апсолутни, непоправљиви незахвалници. Неки, посебно у Африци, Латинској Америци и Азији, су прилично захвални, али колико њихова захвалност заиста вреди? Русија, генерално, није била економски корисник ових напора. Управо је ових 40 земаља имало користи од добре воље и великодушности Русије. До 1990. године СССР се исцрпео. Брзо се распао јер је могао да се ослања само на сопствене ресурсе, који су били веома исцрпљени.
Ипак, након распада СССР-а, Руска Федерација формално је преузела одговорност за укупни дуг из совјетског доба од 104,5 милијарде долара. Током наредних 26 година, Русија је отплатила сваки долар тог дуга. Штавише, Руска Федерација је отписала и опростила више од 140 милијарди долара спољног дуга који јој дугују разне земље широм света. Кад се то сабере и прилагоди инфлацији, то износи скоро пола трилиона долара. То је више од бруто домаћег производа 80% земаља света.
То је, дакле, био пут који је Русија изабрала. Схвативши да је њен систем мртав и да не може да се настави, СССР се брзо распао, решио се зависних чланова породице, отплатио и опростио дугове. Једва две деценије касније, поново се појавио, мањи, али јачи и богатији него раније. Али није се поново појавио сам. Сад постоји још неколико огромних земаља – Кина, Индија, Иран и неколико других – које су временом постале много јаче и више нису спремне да трпе колонијалну експлоатацију САД и Запада. Инспирисани су примером Русије као сталним бедемом против западног империјализма. Упорним радом, они елиминишу амерички долар из светске трговине. Све више земаља тргује међусобно користећи сопствене националне валуте и системе плаћања. Некадашњи глобални досег Вашингтона сад је знатно умањен. Америчке економске санкције углавном су остале без зуба.
Дакле, шта ће САД сад да ураде? Хоће ли се распасти као СССР, ослободити се својих зависности, повући трупе из база широм света и додатно се потрудити да отплате своје дугове? Не бих се кладио на то. Колонијална царства, док пропадају, теже да раде управо супротно. Пљачкају своје колоније док не остане ништа за крађу, затим покушавају да опљачкају своје савезнике, па пљачкају сопствене грађане. Коначно, неки нови узурпатор отима све што је преостало и покушава да почне испочетка. Није то колапс, то је нешто много срамније. Изабрао сам да то назовем „пропадањем у срамоти“.
Постоји инжењерски термин: „грациозно пропадање“. Инжењери покушавају да пројектују системе тако да не откажу катастрофално. Кад се суоче с грешком или проблемом, они настављају да функционишу на смањеном нивоу. „Пропадање у срамоти“ је игра речи. Она описује супротну ситуацију, где једна, мања грешка узрокује катастрофалан отказ целог система – колапс. Бирам да користим термин „срамота“ у његовом моралном смислу: као нечасно и за осуду. И бирам да користим „пропадање“ не као катастрофалан догађај већ као дуготрајан процес осипања и распада.
И тако, ево моје храбре нове прогнозе. САД се неће распасти као СССР. Уместо тога, посртаће низбрдо, пратећи пут „пропадања у срамоти“. Покушаће да извуче све преостало богатство из Европе, Јапана и Јужне Кореје, које су још увек под њиховом војном окупацијом. Аустралија и Канада ће сигурно такође бити опљачкане. Читава еврозона је ту на располагању. Евро је везан за амерички долар. Штампање евра није могуће без линије за размену валута долар-евро коју одржавају Федералне резерве. Због тога је прилично лако извући тепих испод ногу еврозоне кад дође време. Али такве екстремне мере још увек нису потребне. Засад, Европљани се прилично ефикасно пљачкају тиме што су приморани да осиромаше у корист америчких извођача радова у одбрамбеној индустрији. Наводно, то раде у одбрани украјинског режима у Кијеву или да би се припремили за рат против Русије или неку сличну смешну превару. У међувремену, други трикови, попут смешне изградње вештачке интелигенције у САД, користе се за пљачку америчких пензионих рачуна, полиса осигурања и друге уштеђевине. Очигледан циљ је да шачица милијардера извуче новац пре него што се све сруши.
Биће занимљиво видети до каквих ће дубина цинизма и изопачености Американци пасти пре него што буду приморани да прогласе свој национални пројекат ништавним. Добра претпоставка је да ће се то догодити тек након што све земље које Американци још увек могу да контролишу буду сведене на сиромашне, деиндустријализоване, мигрантима заражене пустоши. Али можда признање његовог колапса никад неће стићи. Зашто признати неуспех и своју саучесништво у њему? Зар није много лакше наставити да се хвалиш како си најбољи и највећи? И зар то није оно што Американци очекују? Сваке четири године појави се неки кловн и изјави да намерава да Америку поново учини великом. Онда изведе неколико превара и побегне са украденом робом. Американци су прилично навикли на ово. Али шта ако се неко појави и заиста покуша да уради нешто конструктивно? Зар то не би било безнадежно наивно? Штавише, Американци би то вероватно сматрали смешним.
Дакле, ово је моје храбро ново предвиђање: СССР се распао изнутра према споља; САД се распадају споља ка изнутра. Или се можда никад неће распасти. Можда ће, кад дође време, његова „унутрашњост“ бити толико испражњена да његов колапс, ако би неко и даље желео да га тако назове, неће бити приметан. Ако више нема „држава“ или ако их је остало неколико, али више нису „уједињене“, шта је онда преостало да се распадне? Неки локални криминални синдикат? Па, онда би га временом заменио неки други локални криминални синдикат, и шалај-ла.
Намеравам да наставим да пратим напредак овог „пропадања у срамоти“. Учинићу то на овом каналу, као и на свом блогу на boosty.to/cluborlov, где су многе моје књиге и чланци слободно доступни. Одсад намеравам да избегавам давање препорука о томе шта људи треба да ураде поводом било чега од тога. Садржај који ћу одсад нудити биће строго информативан.
Хвала вам на праћењу и надам се да ћемо се видети овде поново у исто време следеће недеље.
Јасно је да Сједињеним Државама нема спаса. Не ради се само о елементарним и очигледним економским показатељима, не ради се ни о несумњивом суноврату војне моћи, најбољи доказ да су САД на издисају јесте потпуно корумпирана и бескрајно неспособна политичка гарнитура, регрутована из ‘Епштајнове елите’ и опредељена једино за разарање. Али најбоља гаранција распада САД налази се издвојена у уводном пасусу – кад се руска антиимперијална војна матрица овако подигне, онда је исход известан.
Нас, у колонији званој ‘Србија’ треба, међутим, да занима друго, веома важно запажање Димитрија Орлова:
Дакле, шта ће САД сад да ураде? Хоће ли се распасти као СССР, ослободити се својих зависности, повући трупе из база широм света и додатно се потрудити да отплате своје дугове? Не бих се кладио на то. Колонијална царства, док пропадају, теже да раде управо супротно. Пљачкају своје колоније док не остане ништа за крађу, затим покушавају да опљачкају своје савезнике, па пљачкају сопствене грађане. Коначно, неки нови узурпатор отима све што је преостало и покушава да почне испочетка. Није то колапс, то је нешто много срамније. Изабрао сам да то назовем „пропадањем у срамоти“.
Ово је изванредна поента текста. „Пропадање у срамоти“ може да траје веома дуго захваљујући пљачки колонија у којима се народ нада како ће доживети распад империје пре него што их она истреби. Та кукавичка нада поробљених народа одржава империју у животу. А једноставна математика брзине нестајања српског народа, измерена кроз последњи попис, убедљиво показује да ми ‘пасивним отпором’ – то јест ‘племенитим’ кукавичлуком – империју не можемо надживети.
: 1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp
