Прва жртва тог покушаја била је Савезна Република Југославија. Бомбардовање је започело увече 24. марта 1999, без одобрења Савета Безбедности Уједињених Нација, под лажним „хуманитарним“ изговором после наводног масакра у селу Рачак. Током 78 дана дивљачког бомбардовања, на СРЈ је бачено више од 10 тона осиромашеног уранијума који и даље убија становништво. Погинуло је близу 4000 људи, од којих су три четвртине били цивили. Међу њима било је и 79 деце. Око 12.500 људи рањено је и повређено.
Уништено је 30 одсто енергетских капацитета Србије, 25.000 стамбених објеката, 470 километара путева, 595 километара пруге, 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, а процењена материјална штета износи око 100 милијарди долара.
На СРЈ је изведено 2300 ваздушних удара, бачено је 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, испаљено је 1300 крстарећих ракета, и 37.000 касетних бомби забрањених Женевском конвенцијом!
Зар је онда чудно што се 79% грађана Србије противи чланству у НАТО пакту, упркос „добронамерним“ објашњењима да је све било за наше добро?
У овом узнемирујућем видео запису, др Љубодраг Симоновић подсећа на велики злочин:
Двадесет година касније, НАТО државе одржавају на апаратима своју злочиначку политику према Србији, преплављене су избеглицама и терором из земаља Блиског Истока које су такође бомбардовале захваљујући ‘косовском преседану’, амерички амбасадор ради Немачкој оно што је немачки амбасадор радио Србији, Шпанија је добила своје „Косово“, ЕУ је пред распадом, Британија ће у случају неуспешног одвајања од ЕУ постати колонија на нивоу Србије, а у случају успешног одвајања добиће своја „Косова“ у виду Северне Ирске и Шкотске, Француска је добила своју „демократску јесен“, „демократску зиму“, а ушла је и у своје „демократско пролеће“, с војском која ће против демонстраната имати право да употреби ватрено оружје…
А Србија? Двадесет година касније, последице бомбардовања осиромашеним уранијумом су на врхунцу. Оне потврђују тезу др Љубодрага Симоновића да је циљ агресије у суштини био уклањање непожељног Словенског становништва са геостратешки важне територије. О тим последицама говори др Даница Грујичић:
