Source / Извор: Заштитимо Јадар и Рађевину
Данас ћемо исправити једну велику кривину која је упала у очи на великом београдском протесту против Рио Тинта. Наиме, организаторима изгледа ни на памет није пало да за микрофон позову некога од људи из удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“. Зато, да би се знало коме је заиста стало да види леђа Рио Тинту, и ко су организатори протеста, потребно је прочитати следећи текст, који је потписао Момчило Алимпић, председник удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“:
Сасућу ти народе све у лице, истину и само истину, баш као и до сада, мада је до сада, било прилично обазривије, а ви како хоћете, главом кроз зид, што да не. А ја сам сигуран да се у проблем пројекта „Јадар“ морају укључити и неке истине, а о памети да и не говорим.
Баш кад хтедосте са Златком Кокановићем, Маријаном Петковић, Небојшом Маријаниним, Љиљаном Браловић, Драганом Ђорђевић, Мариником Тепић, Ратком Ристићем, Савом Манојловићем, Ћутом, Иваном Бјелићем (пулен Ане Брнабић), Бојаном Новаковић… да срушите Вучића, зафали вам „крем“ српског глумишта па позвасте једну већ заборављену глумицу те једну неостварену и једва скрписте говорничку екипу додајући у исту Златка, Драгану Ђорђевић и незаобилазну Љиљану Браловић, којој је главни задатак да повремено буди и успављује Београђане. Стварно, зар сте мислили да са овим излизаним говорницима, од којих су два и дебело компромитована као што је проф. др Драгана Ђорђевић и наравно Златко, поведете у љути бој онолики народ и скинете Вучића? Да се не заборави проф. др Драгана Ђорђевић ја у јеку битке против Рио Тинта имала уговор са владом Србије којим се обавезала да буде саветник у Влади баш за пројекат „Јадар“. Омиљени „народни“ говорник Ратко Ристић нестаде а „част“ пропалозиције остаде да брани Мариника Тепић.
Али, народе, овде је реч о нама. О нама наивним шетачима од Газеле до ауто-пута и натраг. Колико још треба да шетате и да се наслушате отрцаних говора и безвезних захтева, да би схватили ко је ко у Србији? Свако од нас ко има бар мало знања, од ђака петака, треба да зна да се никаквим законима не може забранити рударење, а и кад би могло која сврха, већ следећа Влада може донети други закон. Чак ни Вучић није донео закон о враћању ППППН „Јадар“ у живот већ је то учинио одлуком Уставног суда. Кад смо код Уставног тј. Вучићевог ноћног суда, сигуран сам, да кад би се планета Земља примала у неку тамо васељенску унију не би смо били примљени ако ништа друго а оно због Уставног суда Републике Србије. Три године вам Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“, на безброј начина, ставља до знања да је ППППН „Јадар“ УКИНУТ због наше жалбе против Владе Србије Секретаријату Бернске Конвенције. О свему смо вас натенане обавештавали, као и да смо и ми и Влада Србије поднели извештај, 31. јула 2024, напред наведеном Секретаријату, који заседа средином септембра и да пре одлуке Секретаријата Бернске Конвенције, која се очекује крајем септембра или почетком октобра, нећемо предузимати никакве кораке, а посебно не ризичним и незаконитим радњама на улици. Зашто бисмо туђу децу гурали тамо где ми не бисмо ни мали прст. И сами сте видели, кад је реч о оним фамозним моткама, да, мотки има, али руковалаца моткама скоро никако. Сведоци смо и резултата „протеста“, а то су блокаде нас самих грађана Србије, неописива глупост, сами себе саплићемо. Распитајте се да ли је Вучић било где закаснио због тих блокада, за разлику од обичних грађана, у чије се име уводе блокаде. Ако одлука Секретаријата Бернске Конвенције, иоле буде у нашу корист, чему се оправдано надамо, онда свакако нема места протестима. Иначе режим Вучића и СНС-а је толико увезан са пројектом „Јадар“ да би дефинитивним укидањем пројекта пао и режим, док би начелом аналогије сви слични пројекти у Србији завршили као и пројекат „Јадар“. Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ је првенствено еколошко и антиколонијалистичко удружење које одлично разликује појам политике који нам није стран од појма партијашења које презиремо.
По ко зна који пут ћу поновити: оно што је Бог на небу то је правноснажна судска пресуда на земљи и крај, просто и јасно. Хоћете протесте које управо осмишљава и контролише, замислите, баш тај кога хоћете да срушите. Покушајте прочитати и понешто између редова. Шта год мислили о овоме што написах од истине се не може побећи.
Дигресија је неопходна у овом случају да би схватили хронологију догађаја, врло кратко. Златку Кокановићу и „Не дамо Јадар“ смо крајем 2020. и почетком 2021. године понудили сарадњу да као два равноправна удружења, једно из Јадра друго из Рађевине и која недвосмислено и једино представљају локалну заједницу (није у питању локална самоуправа), на веома брз и ефикасан начин укинемо све што се тиче пројекта рудника литијума и бора у Јадру и Рађевини. И сада сматрамо да је локална заједница једини носилац суверенитета свог начина живљења и своје територије на којој живи, што је показала и досадашња пракса широм света. Без пристанка локалне заједнице не сме се отворити ни апотека, а камоли неки „минијатурни“ и „невидљиви“ рудник. Ето, зато је Вучићу стало да нас обрлати, говорећи да он Рио Тинто мрзи више од свих нас заједно. Може постојати само још један проблемчић, што ми сад морамо и њега да мрзимо и то ништа мање него Рио Тинто. Наравно Златко Кокановић и „Не дамо Јадар“ су ту понуду одбили и пошли другим путем, обрлаћени понудама београдских гуланфера, којима је пројекат „Јадар“ и „Не дамо Јадар“ са Златком на челу, послужио као џокер у освајању републичке скупштине и скупштинског ресторана. Писали смо о свему овоме и то колико пута, али вама је народе, и то приличном броју, прече и забавније било да слушате Маријану Петковић, док извесној београдској глумици, прича о својој дементној свекрви и болесном свекру. Ваљда вам је јасно зашто не може свако са сваким, а и не треба.
Резиме Златковог политиканства је просто отварање врата хијенама и осталим стрвинарима. Златка су дигле те хијене и стрвинари на пиједестал божанства, што им није било тешко док се Маријани Петковић смешио споменик већи од било ког подигнутог Јаванки Орлеанки. Иначе Златка сам више пута упозоравао да не облачи гаће (интимни веш) преко панталона, као онај измишљени Супермен, али узалуд. Наравно на „потенцијале“ и „капацитете“ лидера „Не дамо Јадар“ нису благонаклоно гледале само стране службе већ и наше домаће. Па ипак је ово њихов терен. Лидерима, напред наведеног удружења те исте службе су доделиле најпрљавији део посла, наравно уз извесне преференцијале што су они прихватили без размишљања и не размишљајући о последицама. Неке Вучићеве новине чак пишу да је Златко огромне новце добио и од актуелне власти као и да обрађује већи део земље у власништву државе. Ово ме свакако не чуди, с обзиром на то да ми је Златко у последњем разговору, са мном, почетком 2021. године рекао да он против Вучића никад неће бити и да са нестрпљењем очекује долазак Вучића у Г. Недељице. За ово му скидам капу, све је испоштовао, од речи до речи. Кад би само, мислим ове наше домаће, службе обелоданиле делић документарног програма из живота извесних локалних еколога!!!
Шта мислите, још и ово, народе кад би сви који се помињемо у случају пројекта „Јадар“, укључујући и мене, прошли онај полиграф тј. детектор лажи. Захтевај то народе од свих нас, биће то почетак краја много чега, а на општу народну радост.
Иначе, еколошка борба је убрзо скоро заборављена па се почело размишљати о много вишим циљевима. То размишљање је и вас, наивни народе, завело и убедило да се Вучић може срушити на улици са постојећим капацитетима. Златко Кокановић је озбиљно схватио да је од Бога послат (ко не верује нека погледа блокаду пруге у Лозници), а после те констатације је уследило све јаче и јаче лудило чији се резултат управо види. Сведоци смо да је у Србији одржано преко 50 протеста у последњих месец дана, а да се нико није децидно прихватио одговорности око признавања организације истих. Да ли се запитате ко је платио све те трошкове око протеста, који у последње време све више подсећају на Вучићеве митинге. Да ли сте се народе запитали да ли Златко Кокановић, иначе сеоски ветеринарски техничар и отац петоро деце, осим ових неспорних чињеница, поседује харизму и капацитете једног Бонапарте Наполеона. Колико видим јесте и та заблуда осим што кошта може имати и једну добру страну: ОТРЕЖЊЕЊЕ!
Да би се било ко од нас, колико толико, довољно информисао о тако озбиљној теми као што је пројекат „Јадар“ мора да чита и мало дуже текстове. Постоји она народна „пре зоре не свањава“, зато стрпљења и опет по оној народној „трипут мери…“. Као што видите, неки народ је много пре нас оставио мудре поруке, послушајмо га, тај исти народ је и писао и говорио истим језиком као и ми данас, о другим сличностима не бих.
Како мислимо на неки будући протест, који би имао смисла, кад се истрошисмо и финансијски и на сваки други начин. Да ли би Србија преживела још један „пети октобар“? Не би. Рећи ћу и зашто: шта мислите да уместо Вучића имамо Ратка Ристића (о лику и делу истог, писали смо више пута и није добро) Саву Манојловића, Ћуту, Златка, оне Петковиће, Браловићку, Бојану Новаковић, Ивана Бјелића, Динка Грухоњића, Несторовиће, Ђиласе, Маринике…? И после Вучића, Вучић и још мало горе, баш као оно некада, а што нас и данас кошта „И после Броза Броз“. Скроз. Није искључена ни коалиција. Синергија зла, која би за кратко време од Србије направила, ово је превише и за мене, па нећу написати.
Дакле, ипак је немогуће писати о свему напред наведеном, а не упасти у замку политике, па тако и ја. Наиме, ако морамо да бирамо између Ђиласа и Вучића, онда смо збиља пропали али сам сигуран да има Србија још некога, не између ове две пошасти, већ изнад и једне и друге. Још мало да се вратим Златку и његовој братији, рече Златко да се поздравио са породицом речима: „Идем, али ћу се вратити да л’ овако, да л’ онако.“ Сценариста ових „историјских речи“ је могао простије и ефектније, као она спартанска: „Са штитом или на њему.“ И шта би, не може Златко да се накаје због ових речи, не враћа се њему кући ни онако нити било како. Не зна се шта је горе за Златка, другаре-револуционаре му хапсе, а њега само позивају на кратке консултације и да се окрепи неком гурманском пљескавицом, коју Златко поједе са великим апетитом. Ово са пљескавицом, проверено сто посто, била је и то не обична већ гурманска. Сазнајемо да је молио да и њега ухапсе, бар на извесно време, јер постаје сумњиво, да сумњивије не може бити. Можда се одметне у хајдуке, као некад Јово Чаруга, Бабејић или они Нушићеви хајдуци на челу са Чедом Брбом.
И на крају још једном: народе, рудника нема, као што га неће ни бити, ми из „Заштитимо Јадар и Рађевину“ више не верујемо у непостојање рудника литијума у Јадру и Рађевини, ми знамо да га неће бити, што је, свакако много боље од вере у исто. Сама вера је близу невере, а знање је знање. Зато, манимо се лажних пророка и располажимо само са чињеницама и ако хоћете да будете обавештени пратите Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ на друштвеним мрежама фејсбук и телеграму и понеком Јутјуб каналу, јер независне, као и оне зависне телевизије и остали медији су нам недоступни.
Крај септембра и почетак октобра су старији од ових, врелих, августовских дана, баш као, што је, и оно јутро од вечери.
P.S. Знај народе, и зло зна да се умори, а ми спремни к’о запете пушке и ето нам оног Његошевог: „Нека буде што бити не може!“
Председник удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило
: 1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp
