На данашњи дан, ето прилике, пре тачно 83. године је убијен, у Марсељу, на почетку званичне посете Републици Француској, краљ Југославије Александар Први Карађорђевић. Скоро век је протекло времена углавном у трагедијама, обманама, али и великим и умишљеним љубавима читавих народа са овог простора према људима, који су у неким данима и годинама представљали идоле и инспирацију читавим нараштајима.

Историја се, како кажу, понавља, па се и те 1934. године десило да монарх-ујединитељ доживи бруталну смрт од стране хрватских усташких сепаратиста помогнутих од стране сличних криминалаца са Балкана. Наравно, ни једног тренутка то није промакло и великим Европским силама у успону (Италија и Немачка) и традиционалном чувару круна Старог континента Енглеској. Неки са симпатијама гледаше на овај терористички акт, припремајући нове стратегије за обезглављену Краљевину Југославију, док је обичан свет у овој земљи, нарочито Србији већ почео да стрепи од нових погрома који су пратили читав деветнаести и почетак двадесетог века. Све потом, до данашњих дана, жрвањ догађаја нам је само сервирао већ скувано о чему стално прежвакавамо, док покушавамо да преживимо све који су нас спасавали.

У међувремену смо постали туђи, на тугу неосетљиви, а само у протеклих седамнаест година живимо све лажи једног држаног удара у латиноамеричком маниру, чије ожиљке, баш као и сан о Југославији, не можемо да залечимо, и као и вечина Срба заборавимо, без обзира колико нас је коштало и болело. Стога се и треба сећати важних догађаја, али не усиљено, како се данас покушава учинити и са Осмом седницом српских комуниста из прошлог века. Јер живот је један, па и тада и данас много вреднији од тренутних жеља моћних и њихових овдашњих пиона. Краља Југославије су убили у изрежираном атентату у сред моћне Француске. Фактографија говори да је тада у Марсељу био општи хаос. Ипак, недуго затим, све се умирило, а југословенска антитеза је постојала само до последица, растакања заједничке државе, која је и упркос Другом великом рату трајала до почетка деведесетих година двадесетог века. Зато се и треба бавити шта нам се све десило, како да убудуће правимо што мање погрешних и често охолих превида који увек коштају.

Србија можда треба да буде Пијемонт слободе, напретка, али са народом који живи, ради, говори и цени, на прави начин, о свему и свима, а о себи понајмање, пошто смо за историјске истине и правду дали много генерација.

Photo Source/Фотографија: Wikipedia