Протеклог викенда сам се уверио како се Србија, незванична колонија ЕУ, упиње да добије статус званичне колоније полураспаднуте Европске уније. А сам утисак који ми још гори у промрзлим ногама путешествија од Смедерева до Краљева и назад преко Београда показује да ништа баш није као на програмима и у новинама драгих нам медија. Можда, јер је субота баш дан када се аутобуси крећу само у једном смеру, или једноставно за назад се каже – „сутра ујутру“. На најбољи начин се дочарава однос метрополе и провинције, аутопутева са путарином без много возила и регионалних друмова са недовршеном сигнализацијом али и небриге и јавашлука неких који себе зову надлежним за путнике са злом срећом да крену у, онима из метрополе, непознатој и непризнатој Србији. Још када се крене по тужној вести – на сахрану драгог старине, горчина је мало гора од пелина километара проведених у расточеном саобраћају превозника чију слику видимо или у половним аутобусима или станицама у ко зна чијем власништву. Изгледа да светлости Европе не стижу до наших места, сем до вила одабраних. Баш као ЕУ. да и Србија буде у неколико брзина, док можда неки нови специјални представник не нареди да се иде у рикверц. А дотле, путоваћемо од Неготина до Јагодине у једном смеру, сутра можда назад, а од Краљева до Смедерева када београдске крунисане главе реше да признају Европску причу о Београдском пашалуку. И тужно и ружно.
