Source / Извор: РТ Балкан
Колико год да вам је висока плата, инфлацију више не можете игнорисати. У свим ситуацијама растуће инфлације поставља се приоритетно питање: Како сачувати вредност? У време рекордне Милошевићеве инфлације, кад смо у томе били шампиони света, вредност се чувала куповањем немачке марке. Више нема Милошевића, нема марке а и Немачка постоји још само формално.
Ако размишљате о долару као средству обезбеђења вредности, не заборавите да је процес дедоларизације увелико у току, да америчке државне обвезнице не купује више нико осим ФЕД-а, и да је агенција Фич први пут у историји снизила кредитни рејтинг САД.
Евро? Не заборавите да је евро тек дериват долара и да ће пропасти долара нужно и неизбежно претходити пропаст евра. Не морате мени веровати. Економиста и правник Бранко Павловић написао је за РТ Балкан одличну анализу коју морате видети:
Пре више од годину дана низ аутора у Србији исправно је указивао на неминовне економске последице по велике државе Европе због тога што су сопствене интересе подредиле интересима САД. Упркос томе, један број наших грађана и даље мисли да је реч о претеривањима, да не може то тако да буде да Немци толико греше, али, ево, стигла је сада и процена најупућенијих компанија из САД да је реално да Немачка следеће године (ову су већ прежалили као сигурну рецесију) забележи привредни пад од чак 5%.
Испоставља се, тако, да су анализе у Србији (углавном нико од тих аутора није повезан са нашом влашћу ни страним фондовима) много боље од оних у западном свету.
Охрабрен тим резултатима, одлучио сам да поделим са вама нека своја размишљања о томе да би евро могао да нестане у скорој будућности. Не кажем да ће се то и догодити, него у овом тексту указујем на разлоге због којих је вероватније да ће нестати него да ће опстати.
Три су велика интереса усмерена ка уништавању евра истовремено.
Процес дедоларизације светске привреде је у пуном јеку, али још увек тај процес није на врхунцу.
Дедоларизација се одвија кроз неколико симултаних процеса.
Најочигледнији је процес трговања међу државама у домаћим валутама, а не више у доларима. Тиме се по природи ствари смањује потреба за доларом на тржишту валута.
Други процес, а он је тек у зачетку, јесте стварање нове светске валуте, у јавности најављена као БРИКС-ова валута, која ће у почетку свакако бити само обрачунска валута (служиће као мера у односу на коју се салдирају дуговања проистекла из међусобне трговине и кредитирања у националним валутама). Тако се битно смањују могуће манипулације, али и штетне последице реалних осцилација валута, па и долара, на трговину.
Трећи процес ка дедоларизацији је у погледу кредитирања у свету. Данас је највећи део дуга свих на свету у доларима. Али, како државе које су изван Запада по први пут у последњих 250 година имају сопствених слободних средстава за инвестирање у обиму који је сасвим довољан за укупан развој неразвијених и земаља у развоју, то ће се и кредити (то се већ увелико догађа) убудуће примарно давати у другим валутама, или ће се омогућавати њихова отплата у другим валутама, а не у долару (и евру, наравно).
Како без доминације долара привреда САД уопште не може да има било какав раст на постојећој структури, то је за њих од највеће важности да се овај процес дедоларизације успори.
Евро и концепт еврозоне имају значајна ограничења и реално нису добар модел за одржавање конкурентних способности Немачке у односу на главне конкуренте у светској трговини, а то су САД, Кина и Јапан. О томе је већ писано (и сам сам разматрао то питање), па то сада нећу детаљније образлагати.
За Немачку је концепт еврозоне имао смисла док је монетарна политика одговарала углавном немачкој привреди, док је Немачка могла да ванинституционалним мерама и компликованим бирократским процедурама држи тржиште еврозоне битно затвореним за конкуренцију изван ЕУ и док су тзв. "приступни фондови" омогућавали да се додатно прикривено субвенционише немачка привреда у већем обиму.
Данас је еврзона више терет него предност за Немачку. Одвојеност одлучивања у монетарној сфери (еврозона) и фискалној политиции која углавном и даље на нивоу Немачке (и других чланица, наравно) чини способност правовремених одлука мање вероватним у Немачкој у односу на Кину, Јапан и САД код којих је све "у једној руци" и у веома поједностављеним и правно несумњивим процедурама.
Алтернатива за Немачку је и настала пре десетак година на идеји напуштања еврозоне. Тада је имала подршку од око 2% грађана. А данас је једино питање да ли је појединачно то најјача партија у Немачкој, или је друга по снази.
Најчешће се аргументује да је излазак из еврозоне веома ризичан, да је страх од терета дугова највећи кохезиони фактор еврозоне и томе слично. Међутим, шта ако нема евра? Ако нема евра, нема ни дугова.
Наиме, дугови држава еврозоне су у лавовском делу изражени у еврима. Уз то, значајан део тих дугова је у рукама саме Европске централне банке.
Ако не би било евра, онда би се дугови према ЕЦБ као повериоцу буквално обрисали, а са повериоцима који имају потраживање у, сад више непостојећој валути, преговори о смањењу дуга уз убрзану отплату били би веома једноставни. Дисконт за исплату тих дугова би био огроман. У најгорем случају, Француска купи за француски франак евро од свих који желе да га се отарасе и исплати обвезнице у еврима. Плати пуну цену обвезнице, али сам евро купи по дисконтној цени, односно, штампањем свог франка.
Финансијски је немогуће напустити еврозону ако то ради једна држава. Осим Немачке која би то могла и сама.
Зато Грчка својевремено и није имала шансе и зато се Јанису Варуфакису само привиђало да је то могуће.
Такав договор био би једино ингениозно решење за те економије које могу брзо да спроведу.
То, наравно, неће учинити политичке гарнитуре које су се заклињале у еврозону, али нове гарнитуре, а и у Француској и у Немачкој те нове снаге увелико куцају на врата преузимања власти, то и могу и желе.
Шта мислите, са каквим одушевљењем би такву одлуку дочекале такође банкротиране Италија, Шпанија, Грчка и Португал! У проблему би били повериоци, а не дужници.
Када томе додамо и интерес САД да евро нестане, онда је много вероватније да ће се то и догодити, него да ће евро опстати.
Наравно, све ово је само у поверењу, међу нама. Док нам 2026. године са Запада не потврде да је евро стварно у проблему.
Оригинални текст: https://rt.rs/opinion/branko-pavlovic/46448-branko-pavlovic-ne-bi-se-kladio-na-evro/
Можете послушати Бранково образложење у ово његовом интервјуу који је дао ‘Стандарду’:
00:00:00 – Увод и најава емисије
00:01:33 – О изјави Виктора Орбана
00:05:14 – Проширење БРИKС-а
00:07:31 – БРИKС као нови Покрет несврстаних
00:14:50 – Шта пише у декларацији?
00:22:58 – Угроженост евра
00:33:33 – Kриза кинеске економије
00:45:27 – Проблем Kијева са мобилизацијом
00:48:40 – Индустријски рат Запада и Русије
00:50:46 – Оптужница против Додика
00:54:00 – Пуч у Габону и последице
00:58:50 – Пригожинова смрт и дешавања у Африци
01:00:14 – Србија, Kосмет, НАТО!
Сматрам да је ово изванредно прецизна анализа којој недостаје само један елемент. Заиста је тешко замислити да евро може избећи описану злу судбину, али у одличном Павловићевом тексту недостаје у закључку расплет: Распад евро зоне биће нужно праћен ратом! И то опет није моје мишљење, већ – познат план. Пре двадесетак година, пре увођења евра као заједничке валуте земаља ЕУ, имао сам прилике да видим две озбиљне анализе са америчких института за геостратегију, који су изложили сценарије по којима је увођење евра у основи припрема за ватрени распад Европе. Тада ми то није деловало сасвим озбиљно…
Да се сад вратимо на наше основно питање: Како ћемо сачувати вредност? Злато није решење из неколико разлога. Прво, зато што до физичког злата није лако доћи, друго, злато је могуће фалсификовати, треће, због физичких својстава злато је могуће конфисковати, и четврто – у ратним условима злато нагло губи вредност све до вредности корице хлеба. Дакле, остаје вам само једна, супериорна алтернатива злату…
За оне који су одлучили да виде очигледно, ево данашњег односа Биткоина и злата:
