Često se u srpskim medijima pominju junaci ili heroji sa Košara. Zaista reč je o herojima. Vojnici koji su bili na odsluženju vojnog roka, poslati su na borbenu liniju, na jedno opasno mesto. Herojski su se držali, imali su samo jedan cilj – sprečiti neprijatelja da iz Albanije prodre na teritoriju Kosova.
Da li su uspeli? Zaista ne znam. Srpski mediji tvrde da jesu. S druge strane Albanci godišnjicu bitke proslavljaju kao godišnjicu svoje velike pobede.
Bez obzira na rezultat bitke, ti momci su dali sve od sebe i oni zaslužuju svako poštovanje. Ipak ne mogu a da ne pitam zašto su deca poslata na prvu borbenu liniju? Zašto tamo nisu otišli oni koji su bili vojnici po ugovoru (profesionalni vojnici)? Ili eventualno rezervni sastav?
Oni koji govore o junacima, obično stavljaju akcenat na neizbežan rat, na rat koji je doneo pobedu, na rat koji je bio put da sačuvamo Kosovo.
Da li smo ga sačuvali?
Da li je rat bio neizbežan?
Oni koji su rat videli kao jedini put i danas su prisutni i u politici i sferama javnog života. Nažalost bilo ih je mnogo u strukturama vlasti i te strašne 1999. godine. Zato ne mogu da ne pitam:
Da li je među herojima ove bitko bio neko ko je u bližoj rodbinskoj vezi sa nekim od nosilaca funkcija vlasti? Da li je bio neko ko je u bližoj rodbinskoj vezi sa nekim tadašnjim biznismenom, sa nekom folk zvezdom, sa nekim uspešnim sportistom, sa nekim finansijskim moćnikom?
Naravno ne. To su deca običnih ljudi, deca onih koji nemaju moć, koji nisu imali nikakvu „vezu“. Oni su poslati tamo, oni su postali žrtve, a oni koji su ih poslali sada pokušavaju da naprave novi mit. Svrha mita bila bekstvo od istine, bekstvo od istorije ali i bekstvo od svake odgovornosti. Nažalost o odgovornosti onih koji su zloupotrebili decu niko ne govori. Roditelji te dece nisu javne ličnosti i njihov glas daleko se ne čuje. Oni koji su ih poslali apsolutno su zaštićeni ne samo od odgovornosti već i od susreta sa istinom. Za sve što su uradili uživaju apsolutnu podršku vlasti, srpske pravoslavne crkve ali mnogih političkih partija koje nisu deo vladajuće koalicije.
Savest?
Pa da su imali savest oni ne bi ni žrtvovali decu. Ne bi se krili iza ovog zločina nad srpskom decom. Predstavljajući ovu decu kao heroje koji su branili i odbranili svetu srpsku zemlju oni dobijaju iste epitete. Razlika je samo što su mnogi od tih mladića otišli u nepovrat, a oni koji su ih poslali uživaju sve moguće privilegije. Važno je da su njihova deca obezbeđena, zaštićena, da imaju sve ono što je u Srbiji običnom čoveku nedostupno. To što su decu izgubili neki srpski domaćini, radnici ili drugi ljudi van sfere moći, to za njih nije bitno.
Moram naglasiti da bitka na Košarama nije jedina, mnogo ljudi je poslato u jedan suludi rat u rat sa poznatim ishodom. Sve te žrtve bile su paravan onima koji su odlučivali. Ova bitka je simbol stradanja i kad tad istorija će je smatrati simbolom jednog unapred izgubljenog rata. Rata iza koga se krije jedna politika koja je još uvek prisutna. Politika koja i danas Srbiju vodi ka ambisu. Politika koju i danas podržava Srpska pravoslavna crkva, a na žalost i mnogo ljudi u Srbiji.
Nadam se da će razum nadvaladati demagogiju, istina laž a stvarnost iluziju. Nadam se da će istorija biti iznad mitologije, da će se crkva reformisati, da će političari postati odgovorni. Ne želim licitirati kada će to biti, ali duboko verujem da će biti.
Goran
