U Rusiju sam krenuo neplanirano. Trebao sam da otputujem na krstarenje Nilom, ali ispalo je drugačije. Moja supruga je mesecima pričala o tom aranžmanu. Sve je ispalo kako smo želeli, našli smo aranžman preko agencije u koju smo imali poverenje već smo bili uplatili. I onda...
Nedelju dana pred planirano putovanje generalni direktor je insistirao da putujem u Omsk. Govorio sam je u pitanju moj redovni godišnji odmor i da moram putujem. Odgovoreno mi je da će mi kompenzovati troškove koje sam napravio. Za godišnji odmor su obećali da će mi dodatno platiti ili ću ga iskoristiti kasnije.
Tvrdili su da jedan profesionalac ne može jedno letovanje stavljati iznad profesionalnog izazova.
Da li sam mogao da ne prihvatim njihov zahtev i da insistiram na odmoru?
Ni sam ne znam.
Nije ni bitno, odlučio sam da popustim. Umesto mene sa suprugom je otputovala njena majka. U firmi su se šalili , govoreći da je glavni cilj bio da me zavoli tašta.
Doputovao sam u grad o kome nisam ništa znao. Planirano je da stanujem u dvosobnom stanu u kome je već bio jedan inženjer. Planirali su da delimo stan. Mi se nismo ranije poznavali, ali dobro smo funkcionisali. Reč je o fleksibilnom čoveku, koji je malo vremena provodio u stanu. Bio zadužen za montažu jedne velike metalne konstrukcije.
Na gradilištu je ostajao bar dva sata duže. Uvek bi isplanirao sve što je potrebno za sledeći dan.
Govorio mi je da mu je potrebno više ljudi da bi sve uradio u predviđenom roku. Taj problem morao je da rešava u hodu. Neki varioci koji su radili na montaži grejanja bili su stručni za varenje argonom. Dogovorio se sa kolegom koji je vodio taj posao da povremeno angažuje neke od njih i tako je nadoknađivao eventualno kašnjenje.
Jednom sam prolazio pored kontejnera u kome je on sedeo i on me je pozvao da zajedno popijemo kafu.
Čim je skuvao kafe, pozvao ga je jedan predstavnik investitora i on je izašao na nekoliko minuta. Nakon njegovog izlaska u kontejner je ušao jedan varilac srednjih godina koji mi se predstavio kao Darko. Krenuo je da priča. Niti sam ja mogao da dođem do reči niti se on zaustavljao.
Prvo, tvrdio je da je on na gradilištu jedini atestirani varilac.
Nakon toga prešao je na rat na Kosovu. On je bio deo jedinice koju je kontrolisala služba državne bezbednosti. Preživeo je užase. Na kraju umesto zahvalnosti i nagrade smenili su njegovog komandanta.
Na sreću on ih je sve smatrao svojim sinovima i hteo je da ih zbrine. Rekao im je da će kao varioci argonom uvek lepo zarađivati. Uspeo je da im omogući da završe kurseve i da se bave tim poslom.
Objašnjavao mi je da je varenje argonom mnogo štetno i pokazao mi je kako mu je jedan zub otpao. Tvrdio je da će tim poslom baviti samo još nekoliko godina.
Vrativši se cimer ga je prekinuo upitavši da li je završio čvorove koji su mu norma za danas. On je tvrdio da će do kraja dana prebaciti normu. Otišao je, a cimer je samo odmahnuo rukom i rekao je: "Ovaj nije normalan".
Kasnije mi je rekao da taj Darko ima i brata blizanca koji tu radi na montaži metalne konstrukcije. Međutim, u pitanju je sasvim drugi čovek. On je više ćutljiv nego što je Darko brbljiv. Ipak ga je i pohvalio, tvrdio je da mu je on među boljim variocima.
Nažalost ja sam tog čoveka sreo još nekoliko puta i svaki put on bila je naka neverovatna priča.
Jednom je kao jedini atestirani varilac bio potcenjen. Lošiji od njega imali su bolji tretman, i onda bi krenuo sa teorijama zašto se to događa.
Sledeći put se žalio na neke kolege i govorio kako je zbog njih posao ugrožen. Tvrdio je da se umesto njih moraju angažovati drugi radnici.
Treći put se razočarao jer je bio bolestan, imao je visoku temperaturu a niko iz firme nije nazvao da pita kako je.
Interesovalo me je šta čovek želi da postigne pričama u čiju istinitost ili niko ne veruje ili niko ne može da je proveri.
Ubrzo su odlučili da neke varioce pošalju u Srbiju. Bilo je neizvesno da li će trebati da se vrate nazad. On i njegov brat su tvrdili da moraju da idu u Srbiju, ali su hteli da se vrate nazad. Darko je objašnjavao da ima 35 godina i da ne želi da izgubi verenicu koja ga čeka. Objašnjavao je da posao nije završen i da oni koji ostaju ne mogu da ga dovedu do kraja.
Dva dana uoči njegovog odlaska sreo sam ga na gradilištu i on mi se obratio rečima: „Razgovaraš sa budućim milionerom“. Navodno imao je bogatog strica u Njujorku koji nije imao porodicu. Obećao je da će njemu ostaviti sve bogatstvo uz obavezu da mu nakon smrti organizuje sahranu. Ja nisam ništa komentarisao, a on je nastavio, tvrdeći da će bez obzira na to nastaviti da se bavi ovim poslom. Bar još nekoliko godina. Da li je mislio da ja verujem u njegove priče? Poslovno nisam sarađivao sa njim i to je bio razlog više da me ne davi. Nisam razumeo zašto mi je pričao sve to.
Ipak su kasnije odlučili da sve varioce vrate nazad..
On se vratio, nastavio je da radi, ali se na gradilištu među električarima pojavio jedan radnik koji ga je poznavao od ranije.
Ispostavilo se da on atest uopšte nema, a nije imao ni verenicu.
Goran
