Šta sve može da se desi za nepunih pola sata vremena?
Šetnja u predveče uvek ima neku posebnu čar. Svetlost polako bledi, a majsko zelenilo izgleda još mekše i mirnije nego tokom dana. Vazduh miriše na proleće, a staza deluje poznato i spokojno.
Mada, zelena boja maja meseca je nenadmašna u lepoti u bilo koje doba dana.
Malo svetlosti na vidiku.
Ovde, iza krivine, jedno kučence se iznenada pojavilo, zalajalo i iznenadilo me. Više radoznalo nego ljuto, tek toliko da me trgne iz misli i izmami osmeh.
Zastala sam na trenutak i sela na klupu pored staze. Kratak predah, ustala sam i pokušala da snimim sunce pri zalasku.
Napred je već poznati prizor, isklasala trava i poneki četinar.
Sve je delovalo uobičajeno. Osim ako nemate bujnu maštu. Da li je ovo svetlost sa letilice vanzemaljaca?
Ne, to su samo zraci sunca koji su uspeli da se probiju kroz debeo sloj oblaka.
Protiče miran dan, bez iznenađenja.
Pri dolasku kući primećujem da mi nedostaje torbica. U njoj je samo novčanik sa sitnišem i jedna obična Dina kartica...
9. maj 2026.
Ups, gde sam mogla da je izgubim? Premotavam šetnju u glavi, i setim se da sam je spustila na klupi. Ne, nije kriv mali pas.
Kažu da za sve postoji prvi put, pa i za to da izgubite neku stvar.
Povratak na stazu donosi saznanje da postoje dobri i pošteni ljudi koji su videli torbicu, pogledali sadržaj ne da bi uzeli nešto, već da bi saznali kome pripada. Jedna zlatna devojka odnela je u policijsku upravu gde sam ubrzo stigla.
Hvala im na svemu.
Vreme leti, život ide dalje...
Hvala vam na vremenu koje ste posvetili mojim postovima.
Želim vam lep dan!
Srećni bili!
