Teške brige su mučile predsednika. Sažaljevala ga je i divila mu se u isto vreme. Sažaljevala ga je zato što joj se činilo besmislenim brinuti se za stvari koje te lično ne ugrožavaju. Predsednik je bio situiran, imao je porodicu kojoj je mogao da se posveti, ali on je vodio brigu o stanju ljudskih prava u udaljenim delovima sveta. Zašto bi neko u bogatoj zemlji, najjačoj na svetu, lupao glavu oko toga kako živi neki gej u Kini? Zašto bi se nekog ticalo stanje političkih sloboda u Severnoj Koreji? Prosečnog čoveka to nije interesovalo. Ali predsednik nije bio prosečan čovek, on je bio poseban. Zbog toga je i bio predsednik. I zato mu se divila. Oduševljavala ju je njegova snaga da se suoči sa preprekama koje stoje na putu opšteg blagostanja. Osećala je potrebu da mu pomogne, da ne bio sam u borbi protiv zla.
"Predsedniče," rekla je osećajno. "Jel' opet patite zbog toga što su ljudi mnogo pate u Severnoj Koreji?"
"Da," predsednik je gledao kroz prozor negde neodređeno. "Zamislite, molim vas, njihov predsednik neće da dozvoli našoj banci da otvori filijalu u Pjongjangu. Znate li koliko bi ljudi bilo usrećeno kreditima koje bi im banka dala? Šta mislite o tome, Milićka?"
Šta Milićka misli o tome? I da li uopšte nešto misli? Da li će pomoći predsedniku? Saznajte u sledećoj uzbudljivoj epizodi.