Zdravo svima,
Juče je bilo 19 godina od bombardovanja Srbije... Moja porodica i ja smo te kobne 1999. godine proterani iz našeg zavičaja. Mislila sam da napišem neki tekst koji se bavi istorijom ovog događaja, ali sve je već rečeno. Možda ja nisam nikad govorila o svojim osećanjima,možda bih imala šta da kažem, a možda i moje ćutanje mnogo govori...
Sreda, 24. mart 1999. godine. Rakete i bombe padaju na SRJ, započela je akcija NATO pakta pod imenom ,,Milosrdni andjeo". Milosrđa za građane SRJ neće biti narednih 78 dana. Rakete i bombe padale su na kasarne i aerodrome, sela i gradove, na javne zgrade i kuće, na fabrike i bolnice, na vozove, na autobuse... (uvod u RTS-ov dokumentarac)
Ja se ne sećam svog zavičaja. Kada se sve to izdešavalo imala sam dve i po godine. Kroz maglu se sećam kako ležim na majčinom krilu u vozu, pokrivena ćebetom. Možda se ja toga i ne sećam, nego sam u svojoj glavi konstruisala sliku da je to tako bilo. Tada smo išli u nov život, novi grad, ostavljajući iza nas nešto što više nikada nećemo videti. Mama i tata su mi uvek govorili kako je Kosovo veoma lepo, posebno Priština gde smo i živeli. Da su svi ljudi tamo, bez obzira na nacionalnost bili veoma prijatni. Oni su tamo izgradili život za nas, njihovu decu, a onda su svoj trud ostavili iza sebe i krenuli u nepoznato. Uvek sam razmišljala o tome kako je njima bilo. Čovek se teško odrče pocepanih papuča, a kamoli celokupnog života koji je negde imao. Nikad ne razgovaram o politici koja je prethodila svemu tome, niti me interesuje, mene zanimaju ljudi, njihova osećanja. Ne samo mi, Srbi sa Kosova, nego i drugi ljudi su napuštali svoj zavičaj zbog politika. Kako je to napustiti nešto što si godinama stvarao?
Ja ne znam, znam da mi je kao detetu bilo teško da bacim uspešno odrađen kontrolni, raztmišljala sam: ipak za to sam se mučila, pa neću ga sada valjda baciti? Kako su onda ti ljudi razmišljali? Da li su u tom trenutku razmišljali ili su samo glavom bez obzirala pobegli?
Prošlo je 19 godina, nikad se više nismo vratili tamo. Ponekad me obuzbe nostalgija i volela bih da vidim gde sam rođena, a u drugom momentu zapitam se šta to ljude tera da se osvrću svojoj prošlosti. Razmišljam: pa ja tamo nemam ništa, nemam nikog, ja sam svoj život izgradila u drugom gradu (Smederevu), što bih išla tamo, za to mesto me ništa ne veže. Šta me onda tera da vidim, osetim mesto gde sam se rodila, gde su moji dedovi odrasli?
Verovatno upravo to što su svi moji koreni odatle ponikli. Verovatno bih volela da vidim gde su se moji baka i deka upoznali, gde su moji mama i tata išli u školu, gde su radili, gde sam mogla da stvaram svoj život i gde bih ga stvarala da nije sve bilo kako je bilo.
Volela bih da vidim mesto gde sam prvi put ugledala svetlost dana, gde su moji prvi koraci napravljeni, gde su moje prve reči izrečene, znam da se to možda nikada neće desiti, zašto? Odgovor je verovatno suvišan. Često gledamo kasete kada smo bili mali, moje sestre i ja. Uvek sam se pitala zašto moji mama i tata nikada do kraja ne odgledaju te kasete. Verovatno sada znam odgovor.. Možda ih te kasete podsećaju na nešto što su imali, što su gradili, u čemu su uživali, a sada više nemaju.
Mojim roditeljima je teško kada se priča o tome, oni ne pričaju o tome, makar nisu sa nama. Oni su uvek ćutali kada je ta tema bila u pitanju, možda sam i ja zato uvek ćutala. Jednom mi je mama rekla : sanjala sam svoj zavičaj, kao da je san jedino mesto gde ga se stvarno mogu setiti najbolje i gde prolazim kroz ulice gde sam ranije prolazila. U tom trenutku zaplakale smo obe. Ja sam znala da je ona sve to potisnula duboko u sebe i da joj se takve slike mogu javiti samo u podsvesti - u snu.
Nadam se da će nekada biti bolja situacija i da ću moći da odem u svoj rodni kraj.
Priština, Kosovo
