Јуче је одјекнула вест да Мартин "Елриксон" Ериксон, главни приповедач и човек задужен за развој новог World of Darkness-а напушта White Wolf.
Није сасвим извесно да ли је дао отказ или га је добио, рекло би се да је пре ово друго, али је најавио да не одустаје од даљег рада на и да ће се убудуће ангажовати као фриленсер.
Такође, није баш био ни прецизан око разлога за напуштање куће, коју је малтене сам воздигао WoD са самртне постеље убедивши Парадокс да инвестира у франшизу, али се читајући између редова и знајући позадину догађаја може закључити о чему се ради.
Наиме, иако се пета едиција појавила прошлог лета, врло брзо након низа "контраверзиних развојих одлука" током прошле године, које су све биле пропраћене хистеријом дежурних интернет ратника и бораца за друштвену правду, Парадокс је у децембру бацио рукавице о клин и угасио WW као самостални студио, аутсорсујући даљи развој британском Modiphius Entertainment-у а помиње се да ће Ериксона заменити легендарни Кенет Хајт, као хладнија глава и смиренија рука.
Низа ступидарија попут галаме око "1 4 8 8" низа бројева у илустрацији механике, који је протумачен као неонацистичка шифра и нешто озбиљније повике око ангажовања Зека Смита, ака Зека Сабата, човека који је годинама развијао специфичну јавну личност утемељену на култу личности и малтретирању неистомишљеника, а чија је каријера почетком ове године дефинитиво имплодирала изласком у јавност прљавог веша из његовог приватног живота, али је врхунац галаме био око навођења примера наводних концентрационих логора за гејеве у Чеченији као вампирске тактике да се шеријатско право искористи као димна завеса за несметано исисавање животних сокова хомосексуално оријентисаних смртника.
На страну што је прича о тобожњим логорима непроверена информација коју је пласирала руска НВО која живи од борбе за ЛГБТ права, и што је демантована од стране чеченских власти, које су чак најавиле тим поводом и тужбу, те што по обичају нико на Западу није укључио два грама мозга да критички промисли поузданост информације, подигла се невиђена прашина око тога како се реална патња (по неким тврдњама "текући злочин") хомосексуалаца на такав начин профанише и експлоатише у контексту игре.
Помињано је то да су у старом WoD-у тобоже нису прелажене границе Јава и Нава, те да реални историјски догађаји нису тумачени натприродним, што јесте тачно за најпознатије догађаје, али је добар део људске историје био објашњен наднаравним мешетарењем, од неолитске револуције, преко Тројанског рата, Пунских ратова, освајања Новог света, о Маговима тек да не причамо. Тема интеракције прожимања овостраног и оностраног у РПГ играма, али и фикцији уопште, поготову окултној, је иначе интересантна и сложена у теоријском смислу, невезано од овог галиматијаса конкретно. О томе можда неком другом приликом.
Следила су извињења, али маса је намирисала крв, ударила у још већу дреку и то је било то. Даљи развој је отишао Модифусу.
У извесном смислу сам Ериксон је крив за такав развој догађаја, јер је од почетка опстајао на намери да WoD учини озбиљнијим тако што ће га тешње везати за реалне светске догађаје и проблематизовати друштвена питања ингејм.
"White Wolf has always worked partly as a metaphor for current events and this is a good time to be back because we have loads to talk about."
"This brings us to the second point of criticism. Both We Eat Blood and Karin Tidbeck’s Mage: The Ascension – Refuge feature personal experiences and social commentary as the authors explore themes of class, gender, and rising intolerance. Our choice to focus on these themes has led to some critical voices. This is criticism we are proud to receive. Relevant works in any medium are part of a global discourse and we welcome healthy and well-informed debate on these issues. We have said repeatedly that our games will examine contemporary issues through the lens of the World of Darkness, and we do not plan to shy away from this vision."
Ово је можда могла да буде валидна стратегија почетком двехиљадитих, у време када се појавио nWoD, али је у међувремену стасала нова генерација танкоћудих SJW-а, који попут мува живе од растакања оваквих ствари у органске сокове, и којима је наравно немогуће удовољити. Сваки покушај објашњавања и задовољења њихових захтева само отвара нова бучна незадовољства, буку и бес због овога или онога. Те нема трансродних вампира, те ако их има онда их неа довољно, те ако их има довољно онда нису приказани довољно афирмативно, те како се уопште неко ко није сам трансродан усуђује да пише трансродне ликове...
Није помогло ни то што је сам Ериксон екстравагантна личност и викиншки гот клабер-расни бели мушкарац у напону снаге који гласно и страствено заступа своју визију. Поврх свега је и Европљанин. Парадоксално, од људи који никад нису имали примедбе што WW у својим књигама игнорише већи део планете (практично све ван северноамеричког континента и нешто мало Европе, Блиског истока и Кине) , или се пак тим територијама и културама бави неописиво површно и стереотипно, је засметала његова намера да прошири хоризонте, пре свега на Европу, али и Русију, Азију и Латинску Америку, јер боже мој, није свака вукојебина у Аризони и Ајдаху претходно добила своју "by night" књигу.
Такође, Ериксон је загрижени ЛАРПер, али од скандинавског, а не америчког варијетета. Дакле више гурања искуствених граница и оригинаних наратива а мање костимираног позирања и намиривања социјалних комплекса. Из америчког угла то делује edgy и најчешћи епитет који се већ годинама може срести у вези са Ериксоном је "edglord", што је потпуно неразумевање другачије алеаторне (суб)културе која постоји у Скандинавији и свођење ствари на америчански аршине. Прилично сам сигуран да је антипатија коју многи онлајн фанови WoD-а, барем они гласни, осећају према њему узрокована 1/3 личношћу и 2/3 културним неразумевањем.
Са друге стане фанови WoD-а су одувек око нечега кукали и често били у конфликту са издавачем, оправдано или не.
Идеја да се хорор РПГ уземљи у збиљу и користи текуће догађаје је потекла од управо ноторног шведског Култ-а, којег је у формативним годинама Ериксон играо, а који је парадигматичан и по својој судбини. Наиме док је шведска и прва америчка едиција Култ-а била true баркеровштина, са доста експлицитних описа, ипак није била пука експлоататорски сплатер како су је зли језици карактерисали, већ озбиљан метафизички ужас, нешто попут онога што је покушано да се постигне са The God-Machine Chronicle у nWoD-у, али дочим је God-Machine нешто што би режирао Тери Гилијам, Култ би режирао Паскал Лаугиер. Разлика је отприлике као између The Thirteenth Floor (1999) и A Dark Song (2016). Елем, већ друга, а поготову трећа едиција Култа на енглеском језику су биле разводњене и санитизоване, са померањем фокуса на "психолошки хорор", како би избегла саблазан америчке малограђанштине, тако је и данас WoD, само што више није у питању традиционална верска десница, већ коњукција слабо прикривеног old school пуританизма и његове нове, левичарске иначице оличене у култури "сигурности" и "неузнемиравања". У том смислу је Ериксонова изјава "World of Darkness has never been a safe place. It’s never been a fantasy place where you are protected from the harsh realities of life; it’s reality but worse, more terrifying." просто махање црвеном марамом бику васколике америчке културе, са обе стране политичког спектра.
Могуће је да се ја варам, али мој утисак је да је Ериксон увек говорио искрено, и да му је срце било на месту, али да просто није разумео природу (примарно али не искључиво америчког) фандома и промену културне парадигме, односно да је постао колатерална жртва америчког културног џихада.
