Много волим ону посебну хибридну реалност коју стварају филм и стварност у узајамним референцама. Другим речима, кад се у једном филму на неки начин појави други, и кад кроз све то у овој стварности у којој гледам један од та два, успостављам посебну мрежу емотивних и интелектуалних асоцијација. Она зависи помало од тога који филм је први погледан. Тако, прво сам погледала "Le fabuleux destin d'Amélie Poulain", тек после "Jules et Jim". Чувена сцена кад Амелија прича шта све воли, кад каже нешто типа - да примећујем ситнице које други не виде, па се појављује сцена из овог другог филма, види се Кетрин, и мува на екрану, у Амелији заокружена црвено (како принтскриновах доле:)
Моја усхићеност кад сам при гледању Жил и Џим препознала да је заправо то из Амелије одавдее!! Притом, оба филма су непоновљива, генијална, обожавам их. Недавно се појавио још један који се уплео у ову мрежу уметничких фуснота. Невероватни "La meglio gioventù", италијански филм из два дела која укупно трају 6 сати. Ниједна секунда није сувишна, досадна или празна. Али о филмовима уопште касније. Прво да споменем откуд он овде. Љубавни трогуао, мало другачији него у Жил и Џим, присутан је и у овом филму. То је посебно истакнуто музичком темом која се појављује, преузетом из првог филма. Georges Delerue направио је вечну композицију, а ствараоци филма "Најбоље из младости" (у слободном преводу), искористили су је на врло упечатљив начин -
Тако сам овај пут била усхићена препознавши један филм у другом накнадно.
А сад посебно о филмовима, не знам шта бих рекла. Боље је да их свако погледa за себе и сам открије ове њихове видљиве поменуте повезаности, и сам осети оне невидљиве.
Као главно питање издвојила бих питање љубави, отварања, усамљености. Потребе за љубављу и животом. У Жил и Џим гледамо младе људе и један нарочити неуобичајени примерак femme fatale у њиховом покушају да остваре срећу. Међутим, испоставља се да су зидови које свако подиже у самоодбрани чвршћи од истинске упућености ка другоме. Али све што се догађа у тим покушајима, прави је живот. Филм је сав у екстремима, па може деловати неуверљиво, али оно чега се дотиче у својој дубини, јесте један кристал истине.
Амелија, с друге стране, представља помало бајковиту верзију приче у којој човек ипак успева да искорачи ка другоме. Многи јој умањују вредност због те бајковите компоненте, делује можда превише површно, наивно. Али и за овај филм бих закључила што и за претходни.
А италијанско ремек-дело, најновији међу њима, због времена које обухвата, и у смислу реалног времена од 6 сати, и у смислу филмског времена, јер обухвата неколико генерација, можда може да пружи ширу слику живота и да буде веродостојнији. У њему на посебно сложен начин долазе до изражаја поменути проблеми - шта је љубав, како се отворити другоме, шта је слобода, зашто остајемо или не остајемо усамљени. О овом филму бих посебно могла да говорим, просто је пребогат. Поменућу само опет да је заиста вредан сваке секунде. Специфичност догађаја који се одвијају, њихова неочекиваност, редослед, живописност, и уверљивост превазилазе све што сам до сад гледала. Такође, колико снажно утиче на самог гледаоца, хтео не хтео, суочава се са собом на неким врло важним дубинама.
За крај, илустрација, изгуглани постери сва три филма (по редоследу настајања и величини слике :) ), и напомена, линк са јутјуба није пука илустрација, подједнако сам и због саме мелодије решила да напишем овај текст
