Спуштена рампа.
Пишти локомотива, кренуо је из смедеревске станице јутарњи воз за Пожаревац. Поред рампе стоји Васа Грека, скретничар. На глави му жељезничaрска капа, обучен је у жељезничарску униформу са жутим дугмићима. држи фењер у левој руци, чека да прође воз који се управо појавио, изашавши из кривине код смедеревске тврђаве, па када прође да подигне рампу на коју је, такође, окачен фењер. На оној страни пруге, испред рампе се формирао ред, углавном запрежних возила поред Државне радионице за оправку вагона, па преко дрвене ћуприје над речицом Језавом све до Кланице. На челу колоне, иако је још мрак, разазнаје се Пера Тот, опкорачио бицикл, на који је везао сноп штапова за пецање и мередов. Маше друштву које га чека са оне стране пруге испред баба Јокине кафане, где се недељом сакупљају смедеревски ловци и пецароши. Ту је прозивка, одатле се креће у лов и риболов. Ево их, долазе Љубинко Никетић и Дуле пицајзла, ловци, комшије. Дошли су на бициклама, са ранцима на леђима и пушкама о раменима. За њима дотрча и Дулетова ловачка керуша Лела, којој је једно уво клемпаво и изровашено. Управо се на немачком мотоциклу са приколицом марке циндап довезоше кумови Дреша и Микица, у приколици је корпа блатара са мрежама за риболов. Цела дружина уђе у баба Јокину кафану и седну за прва два стола до прозора кроз који се види циганско насеље звано Грчка рупа и дрвена ћуприја на речици Језави. Недељом су ова два стола резервисана за ловце и пецароше. Дочека их пљоском ракије Жика Бољшевик један од баба Јокиних синова. Баба Јока са својим покојним мужем Спасојем има деветоро деце. Кафана је у правом смислу породична радња, цела породица ради у њој. За срећан лов и добар улов сви попише по један чокањ ракије, части баба Јока.
Пера Тот се одвезе бициклом на Језаву, у Мали кривак, седе на место, где већ дуже време пеца. Забацио удице, чекајући да риба загризе.
Љубинко Никетић оде бициклом у Шалинац, у шалиначки луг. Договор је да се нађе са побратимом Драгом Шебеком из Кулича и још неким Куличанима који су купили нове пушке, па да им покаже како треба ловити.
Кумови Микица и Дреша са Дулетом пицајзлом одоше до речице Језаве, Где је био привезан Дрешин чамац у који прво уђе керуша Лела, као и увек заузе место на прамцу. Микица, спортиста, веслач, одвесла чамац низ Језаву до њеног ушћа у Дунав, одатле до смедеревске аде. Кад присташе, прво искочи керуша, за њом Дуле. Вођени ловачким инстиктом изгубише се у шипражју шумовите Аде. Микица искочи из чамца са конопцем у руци и привеза чамац за оближњи пањ, па се врати да помогне Дреши око мрежа. Педесетак метара од обале па све до банатске стране Аде, до Дунавца протеже се живописна бара, са обиљем свакојаке рибе, са родама, чапљама, паткама које пливају са пачићима. Бара је све у свему била рај Божији. Микица је зове Дрешина бара и каже „Само си, ти, куме могао да откријеш овако бајковито место усред ове прашуме“. Тек што су Дреша и Микица потопили мреже и бубњеве у воду, Адом се проломи пуцањ, а затим читава паљба. Драмлије падају на све стране, а највише у бару. Узбуђене птице, роде и чапље, спасавајући се одлетеше према Дунавцу па у Банат. Дуле понео два реденика и пола ранца муниције. Одма се распуцао по Ади, не штедећи муницију. Гађао је углавном патке и фазане које је керуша Лела маркирала. Драмлије су са висине падале у бару у којој су Микица и Дреша ловили рибу. До подне ловац Дуле потроши сву муницију, а ништа не улови. Онако незадовољан прикупи суво лишће на гомилу, седе и ослони се на оборено дрво. Извади ловачку пљоску са ракијом, прекрсти се и натеже неколико пута. Прихвати се сланине и хлеба. Кожуру остави за керушу. Ослони се на празну пушку и уста са кожуром у руци. Прислони пушку уз десну страну тела. Керуша, радујући се, поче да скаче на Дулета и да шени, радосна због кожуре. У том радосном скакању на газду, окине оба ороза на пушки. Али, авај, Дуле није потрошио сву муницију, Није испуцао још два патрона у обе цеви по један. Пушка пуче из обе цеви. Једна драмлија загреба Дулетов образ и прође му кроз ушну шкољку. У том моменту, какве ли случајности, изнад пушке су прелетале дивље патке које падоше на Дулета и око Дулета. Неке су биле мртве, неке рањене а неке ошамућене. Стара, искусна Керуша Лела их све донесе код Дулета и педантно поређа испред њега.
-- Еј, кума Дрешо добро је да смо повадили мреже. Овај лудак, Дуле, се опет распуцао, ем нам поплашио рибу, ем ће да нас побије ко зечеве. У овој бари има више његових драмлија него рибе.
Одједном се чу неко гроктање, прасеће скичање и топот. Појави се дивља свиња са прасићима у паничном трку, преплашена од пуцњева из Дулетове пушке и сви скупа прегазише преко Микице који је прилегао поред мрежа које су се сушиле. И тако преплашени, дивља крмача и њени шарени прасићи шмугнуше у шуму. Једно, заостало, геџаво прасе у паници налете на прострту мрежу те се упетља. Дреша иначе голман у фабричком клубу скочи на прасе. У оном гицању прасе се два пута отимало Дреши и неколико пута га ујело. После неког времена се ситуација примирила једино се понекад чуло већ изморено и промукло прасеће скичање које је више личило на јецање и Дрешино стењањање. Били су и прасе и Дреша упетљани у све мреже. Микица се придигао, изубијан ко да га згазио брзи воз а не крмача са прасићима, па ће онако шеретски:
-- Е мој кумашине, сад нам само фали прасећи тата да потражи дете, па смо обрали бостан.
Микица петља око умршених мрежа па рече
-- Изем ти пецароше кад обојица нисмо понели нож.
На то ће тек придошли ловац Дуле, онако са висине, окићен око паса са седам дивљих патака, чађав и крвавог образа:
-- Немам више муниције, ал имам оштар нож. Саћу ја прво да прекољем то прасе да се не дерња, онда ћу да исечем те мреже да те избавим мајстор Дрешо, те пропасти. Јел тако Микице?
-- Море знаш шта Дуле мреже су скупе, ајд ми овако смотане и кума Дрешу и прасе, мислим овако заједно смотане, метнемо на чабрњак - мотка, ко што раде сви ловци са крупнијим уловом. Па кад стигнемо да их тако умршене метнемо у баба Јокин свињац, да прасе не побегне. Онда полако, натенане да их одмрсимо да нам остану читави и мреже и прасе а, и мој кума Дреша. Шта кажеш кумашине? Тако има мреже да остану целе, а прасе и ти читави.
-- Море немој да терате шегу са мном, видите да ми мрежа засекла и уво и нос, а и ово прасе се гица, ко да му је пред главу.
Љубинко Никетић око подне зажали што је дошао у Шалиначки луг. Они Куличани мало попили па се распуцали као блентави. Све су живо поплашили! До подне не видесмо ни зеца, ни лисицу, ни фазана ни… Све живо нашло спас, у бекству преко Мораве. Драга Шебек преломио пушку и каже Љубинку на уво:
-- Ајмо да бегамо код мене побратиме на гибаницу, ови моји Куличани ће нас све потепају ки зерцове. Онај зулавко Мира Животин отоич ти смаче шешир из пушке, замал да те убије, и смеје ли се смеје ко прост. Ко да се није ништа десило а могао да те убије. Еве, ће ти да Света Букуз једну препелицу. Моја Загорка ће ти прекоље мутаву пловку, она иначе личи на дивљу пловку, па ћеш тако да спасеш ловачку част.
Пера Тот већ попио полакилче ракије, од муке. Ово му се никад није десило да овако неће риба!
С почетка навалила нека ситна риба, све сама сића, па ухвати једно шаранче од пола кила. Онда му нека овећа риба одткиде удицу. Затим се деси један несвакидашњи случај. Из овећег стада оваца на испаши у близини издвојише се на утрину неколико метара иза места где је Пера пецао два крупна овна. Почеше да се кошкају, да се нишане, па да се удаљавају један од другог, те се опет нишане. Онда као да им је неко дао стартни знак, јурнуше један према другом. Грунуше се тако страшно и тупо, вода се одједном ускомеша и рибе јурнуше ко зна где. Као да је био помор рибе, не упеца Пера више ниједну рибу, ни рибчета. Узме ону тужну ловину од неколико риба наниже на врбову ниску и заврши пецање.
Сунце већ зашло. Ловџије и пецароши, као да су дошли са ратишта, изгледају, сачувај Боже, као да су гробару побегли са лопате. Саставили два стола у баба Јокиној кафани. Дуле, седи на челу стола. Такав је ред, најтрофејнији, као и увек после лова седи на челу стола. Оних седам патака му Жика Бољшевик обесио на чивилук, и ону мутаву Љубинкову патку и шарено дивље прасе које прецрче те су морали да га прекољу и испусте му крв. За суседним столом седе Мома кочијаш и onaj шерет Мика Пајић сељак из Липа који гледајући у мртаву мутаву пловку, рече:
-- Е, изем ти ја ови данашњи ловци, почели и мутаве пловке да убивљеду, пуцаду бре на све што се миче и мрда. Прошле године ми убили назимицу и нераста, кажеду мислили да су дивље свиње.
На светог Аранђела ће бити седма година како је баба Јока удовица и самохрана мајка, мучи се, цели боговетни дан је на ногама. Сва јој деца иду у школе Столе је на матури а Жика Бољшевик и Живка завршили факултете, нису се погордили и покондирили. Помажу у кафани кадгод им радне обавезе дозволе. Сваки дан се у овој кафани испржи педесетак килограма разно разне рибе за госте. Имају у дну авлије иза кафане ледару тако да је пиће увек хладно. Преко целе године, на степеницама испред баба Јокине кафане, рибари продају рибу. У кафани увече свира музика за весело друштво.
Жика Бољшевик скиде са чивилука две дивље патке и ону бруку од Љубинкове то јест Шебекове мутаве пловке и даде сестри Живки уз предлог:
-- Ево, ти, сејо носи мами Јоки па јој помогни да их спремите. Испржите и једно пет кила рибе. Мало пре донели свежу рибу, пун шафољ, Миле и Сава, синови од аласа Драгија Ташите. Ја сам ставио лед из наше ледаре у чабар, тако да се пиће хлади, а побринућу се око салате, па ћемо сви заједно да вечерамо. Знаш да наша мати Јока воли ово наше друштво. Каже: ,,Увек се орасположим, нарочито кад причају ловачке и риболовачке приче. Сетим се и нашег Спасоја. Он није био неки ловџија, али је волео да се дружи са вама, да се дружи, пије, једе и весели. Уживо у вама волео вас као нашу децу“.
Стигла клопа.
Седи баба Јока на другом челу стола, одатле има одличан преглед читаве кафане. Насупрот ње, на челу, седи по обичају онај који је најбоље прошао у лову. Овог пута то је Дуле Пицајзла, седи, као на неком ловџијском трону, до њега су Пера Тот и Љубинко Никетић. Кумови Микица и Дреша, утераше мотор циндап у баба Јокину авлију. Опраше руке и умише се на шмрку, те уђоше у кафану приђоше столу и пољубише руку баба Јоки. Она их понуди да седну до ње. Пусти сузу, па ће:
-- Е, децо моја, само овде фали мој Спасоје.
Микица оборио главу, погледа у баба Јоку, те рече:
-- Ех, Бог да му душу прости, баба Јоко. Ех, сећам се кад пређе преко пута код нас у пекару. Он и мој тата Момчило, пекар, поједу тепсију бурека. Онда чика Спасоје извади џепни сат па каже нашој мами:
-- Комшико Лено, спреми децу да их водим на Дунав, сад ће да прође парна лађа Меркур, па да гледаду деца. Мене стави на крке, моју сестру Бранку узме за ручицу, а његова мезимица Живка поведе моју браћу Милутина и Илију. Ти нас, баба Јоко, сустигнеш са мрежом клакера, кабеза и разних ђаконија, да се почастимо. Два пута ме је спасао чика Спасоје када сам се давио у Језави. Бог да му душу прости, чика Спасоје много је био добар.
Пристави Живка баба Јокина овале са пачетином и прженом рибом.
-- Ајде Микице једи, пусти ти баба Јоку, мал, мал па плаче, кадгод помене Спасоја, плаче.
Жота на виолини свира ловце на бисере. Жика Бољшевик опет донесе ладно вино и два сифона соде. Сви прешли на шприцере. Почињу да се причају ловачке приче. Наравно, предњаче они који су имали најслабији улов.
За посебним столом, поред ове веселе ловачке дружине, седе Мома кочијаш и Мика Пајић из Липа. Пијуцкају ладне шприцере, уживају у Жотиној виолини. Помало, једним уветом слушају ловачке приче. Одједном уста Мика из Липа, приђе ловачком столу, откиде тртицу од печене мутаве пловке, па се загледа у Љубинка.
-- Јел, бре, весели љубинко, чију си ово мутаву пловку смако.
Љубинко пречу питање обори главу, а Пера Тот ће:
-- Шта те брига, ванцаго једна липска! Немој да ме прекидаш кад причам пецарошку причу.
-- Даклем тако као што рекох, одјутроске, седнем ти ја горе на превозу једно двајес, тријес метра испод скеле Милета Крвљанца. И само што забацих удицу у Дунав, сави ми се штап и ја повуци потегни те извадим једно сомче од двајест пе шест кила!
Музичари, су на паузи, кусају чувену баба Јокину рибљу чорбу. Пола кафане слуша ловачке и пецарошке приче и догодовштине. Љубинко Никетић милује по глави Дулетову керушу Лелу, па ће:
-- Јутрос ти ја уђем у онај пусти хик, хик, хик, а па па Шалиначки луг. Како сам ушо испред мене искочи један јелен капиталац, сас они велики рогови. Дигнем пушку и смакнем га, па се сетим да је ловостај на јелени.
Прича постаје забавна, музичари мало једу, мало слушају причу. Онда ће Пера Тот:
-- Забацим ја опет удицу, ама само што сам је забацио кад ти се увати једна риба. Држ там, држ овам, да не беше поред мене Драга вакинче, општински пољак да ми помогне, не би мого да извучем ту силну рибетину.
Сви слушају причу, а Мика Пајић из Липа се зацрвенео те ће:
-- Е мој весели Перо, таку велику рибу не би ти никад извуко сас онај твој прут за пецање. За таку рибу ти богами треба прут дебео ка багремов дирек.
Многи у кафани рекоше: „Јест бре, тако је“. Љубинко Никетић уграби прилику да дође до речи:
-- Видим ја у шта сам се увалио сас овог јелена. Узмем нож на брзину да му скинем рогови. Кад се преда мном створи ловочувар. Од зорта дигнем хик, хик, хик, а па, па, па Пушку и смакнем ловочувара ка зеца!
Баба Јока се прекрсти на ово светогрђе. А Пера Тот настави о риби:
-- Тако ти ја забацим трећу удицу. Кад поче да се љуља и небо и земља, ја вуци там вуци овам и у тај пар дође Миле Крвљанац са скелом, те ми сви са скеле помогоше, њих тријес пешест. Миле Крвљанац узе онај пајван којим привезује скелу па веза ону рибетину за врбу поред скеле.
Дај баба Јоко Пери Тоту једно пиће виш да је сирома запенушио кажи то му је од Мике Пајића из Липа и Мијомира – Моме кочијаша. За толику рибу му треба пецаљкаааа, треба да бидне, знаш каква, дебелаааа ка бандера.
Опет уграби прилику Љубинко Никетић, заметну ловачки шешир, погледа у перу па се огласи:
-- Узмем ја ловачко ашовче хик, хик, хик, и по, почнем убрзано да копам раку да сараним ловочувара заједно са јелена. Кад еве ти екскурзија, еве је учитељка води децу да им покаже шалиначки луг. Оставим ја ашовче те приграбим пушку.
Е ту већ поче комешање у кафани, устала баба Јока, зинула, гледа разрогачених очију у Љубинка, сви наћуљили уши. Пера Тот ће:
-- Ју, весели мајстор Љубинко, ваљда ниси побио сироту и недужну децу са све учитељку?
Тајац, сви ћуте, зинули у чуду.
Љубинко Никетић помази керушу Лелу а Пера Тот му нали чашу шприцера од Смедереке. Љубинко сркну мало па настави:
-- Хик, хик, хик, ма па скраћуј брате Перо, скраћуј, бре ту рибу, ако Бога знаш, јер саћу хик, хик, хик, а па да направим покољ ове деце, сас све учитељку.
Опет Тајац.
Онда наста неописиви урнебес и смејурија. Баба Јока опет засузи, ставила руке на кукове, направила слово Ф, радује се општем весељу. Подиже руке, сви у кафани ућуташе, да уваже баба Јоку. Музика одсвира туш!
-- Весели Љубинко и Перо убио ве лед дабогда, цркли да не цркнете како ве Бог само даде таке блесаве. Жико сине дај пиће за целу кафану. Сви да пијете на баба Јокин рачун, данаскице ми је срце пуно.
Музика опет одсвира туш. Уста Дреша, позва Жоту виолинисту, извади из шлајпика банку и залепи му на чело. Жота се окрену према својим музикантима па им рече:
-- Момци из ЕФ.
Микица направи Дреши шприцер од смедеревке, пола, пола. Дреша се загледа у баба Јокину црнокосу ћерку Живку, узе шприцер, наздрави јој, те га попи на душак, па рашири руке и запева гледајући у Живку:
-- АЈ, УБА, УБА, УБА, УБАВА, УБА, УБА, УБАВА ЦУРО ГАРАВА...
