U mojim ranijim tekstovima pisao sam o problemima lečenja u inostranstvu. Na mom ličnom primeru govorio sam o problemu identifikovanja bolesti. Pisao sam koliko je teško odrediti pravu dijagnozu. Nažalost promašene dijagnoze nekad dovedu do većih problema nego same bolesti. Često se događa da ljudi nisu ni svesni da su bolesni i bolest napreduje i problemi postanu još veći. Rekli su mi da je jedan naš poslovođa imao romansu sa devojkom koja je radila u kancelariji pored moje. Ona je važila za devojku koja se ne vezuje ni za jednog muškarca, uz to alkohol je bio njena slabost. U pijanom stanju njeno ponašanje postaje prilično ružno. Nisam na tu informaciju obraćao pažnju i nije me njihova privatnost ni interesovala. Međutim nakon dva meseca oni su tražili da njen stan otkažem, jer žele da stanuju zajedno. Uradio sam kako su oni hteli, ali je celo gradilište krenulo da priča o njima. Nije me ni to interesovalo, trudio sam se da u tuđu privatnost ne zalazim.
Na gradilištu su jedni govorili da on nije normalan, drugi su ga provocirali govoreći da je mnogo zaljubljen, treći su ga stalno pitali nešto o njoj. Sve te priče bile su mi degutantne. Međutim posle nekoliko meseci on mi se obratio tražeći da mu nađem stan. Rekao mi je da Marini dolazi desetogodišnji sin i da mu je neprijatno da ostane sa njom u stanu. Znao sam da dečak dolazi kod nje samo za letnji raspust i naglasio sam mu da troškove traženja stana mora on platiti. Složio se sa tim i ja sam mu brzo našao stan. Posle toga nekoliko puta prilikom susreta na gradilištu on me je zasipao pitanjima o Marini. Ja sam mu mu svojom nezainteresovanošću za razgovor stavio do znanja da me to ne interesuje i on me više nije uznemiravao. Međutim svima drugima koji sa njom poslovno kontaktiraju stalno je dosađivao. Nekima je bio dosadan nekima zabavan, ali jedan događaj je bio neuobičajen.
On je krenuo na posao i video je našeg radnika Radosava Rakića da zajedno sa Marinom ide prema zgradi u kojoj je stanovao. Rakićeva devojka je napravila ručak i on je Marini predložio da ruča sa njima. Ona je to prihvatila. Naš nesrećni Dragoje to nije znao i videvši Rakića i Marinu zajedno pomislio je da je u pitanju neka njihova avantura. Tog dana na poslu je bio samo nekoliko sati, rekao je da ima probleme i šef mu je dozvolio da ode kući. Uveče oko deset sati on je nazvao Rakića i opsovavši mu majku krenuo je dalje da ga vređa i da mu preti. Rakić je bio pribran i samo mu je rekao da lupa gluposti. Dalje objasnio mu je da je Marina pored njega, tu je u gostima kod njegove devojke. Shvativši da među Rakićem i Marinom nema ništa on je krenuo da se Rakiću izvinjava.
Svima je postalo jasno da mu Marina mnogo znači, ali i da njegovo ponašanje nema potrebnu kontrolu. Na gradilištu su krenuli da pričaju viceve na njegov račun. On je sa Marinom provodio nekoliko dana, pa bi se onda posvađali i tako u krug. Nekoliko puta je dolazio u ofis traživši da ona izađe da porazgovaraju. Ona bi nekad izlazila nekad ne, ali jednom prilikom se na njega izvikala na ulici.
Vreme je prolazilo, a on se sve više otuđivao. Započeo je da se viđa sa drugom devojkom koja je takođe radila u našem ofisu. Međutim, od prvog dana nju je okupirao pitanjima vezanim za Marinu. Shvativši zašto je sa njom, ona je prestala da se viđa sa njim. Radnici na gradilištu nisu imali milosti. On im je postao glavna zabava. Jednog dana nabavljač mi je rekao da mu je žao Dragoja i da misli da su njegovi problemi suviše ozbiljni. Naglasio mi je da je njegov sin stariji nego Dragoje i da mu je zbog toga još više žao. Na moje pitanje na koje probleme misli on mi je odgovorio da je Dragojevo lice postalo drugačije, posebno pogled. Tada se još više uozbiljio i rekao je: "Ja ga zamišljam sa nožem, uzeo je nož i počeo da bode ljude". Ja sam mu rekao da preuveličava sve to. On je prosto zaljubljen u Marinu, a ona je takva kakva je i to je njegov problem. Odgovorio mi je: "Daj bože da grešim".
Nekoliko nedelja posle toga Rakić je u ofisu govorio da su on i njegova devojka sa Dragojem i Marinom bili u bioskopu. Tog dana on se pojavio u ofisu, javio se Marini i sa Rakićem je izašao na cigaret pauzu. Rakić je posle toga došao kod direktora i objašnjavao je da mu Dragoje priča neke fantazije. Navodno, prate ga neki ljudi i on se tih crnih ljudi boji. Na Rakićevo pitanje koji ljudi pokazao je rukom na ogradu. Rakić je pitao pa gde su on je rekao da su tu ispred ograde. Naravno nikog nije bilo. Direktor ga je pozvao da do dođe u njegovu kancelariju.
Razgovarao је sa njim desetak minuta. Shvativši da Dragoje ima probleme za koje je potrebno lečenje i to pod nadzorom lekara on mu je predložio da ode u Srbiju na odmor. Dragoje se složio i direktor mi je rekao da mu zakažem avio kartu. Bila je subota, a kartu sam mu zakazao za ponedeljak ujutru. Pitali smo Marinu šta da radimo sa njim do odlaska. Ona je rekla da će ona sa njim biti svo vreme i da je sigurna da neće biti nikakvih problema.
On i Marina su otišli na ručak, a Rakić je odmah počeo da priča da je Dragoje zbog Marine poludeo i da mu ne gine ležanje u ludari. Direktor je čuo Rakićeve gluposti i pozvao ga je u svoju kancelariju. Rekao mu je da te priče zaboravi. Dalje objašnjavao je da nije nikakava sramota biti bolestan i da su psihijatrijske bolesti kao i sve druge. Lečenje i disciplina tokom lečenja najčešće daju rezultate. Direktor je bio optimističan, naglašavao je da je siguran da će Dragoju biti dobro. Naglasio je da sve bolesti te prirode nisu iste i da svaka zahteva razlito lečenje, različite terapije i da je zato neophodan nadzor lekara. Tražio je od Rakića da termin lud i slično zaboravi. Objašnjavao mu je da ljudi kod kojih se pojavi psihijatrijski problem nisu ludi i najčešće je taj problem privremen. Podsetio je da mi kao kolege treba da mu budemo podrška, a ne da ga označavamo ludim. Kada je Rakić izašao direktor mi je rekao da je u porodici njegovoeg prijatelja jedna osoba imala slične probleme. Sličnost je prepoznao po izgledu Dragojevih očiju. Objasnio mi je da se то najverovatnije nije desilo zbog Marine i da je nekim ljudima dovoljna i ne mnogo duga terapija i da se neki lako oporavljaju. Samo je smatrao da je nadzor lekara obavezan. Sve je bilo kako smo planirali, Marina je bila sa Dragojem do njegovog odlaska. On se normalno ponašao jedino se ujutru pred odlazak sporečkao sa njom pokazao je malo agresivnosti i to tako što je jako zalupio vrata mikrotalasne peći. Ipak ona ga je i tada iskontrolisala.
Kasnije smo saznali da je on poslednjih mesec dana spavao u stanu u kome su bila dvojica kolega. Svako veče dolazio bi kod njih u goste i u vreme kad oni treba da idu na spavanje govorio bi da ga mrzi da ide do stana i uvek bi pitao da li može da prespava kod njih. Oni nikada nisu bili protiv i o tome nikom na gradilištu nisu govorili. On njima nije govorio o tome da ga neko prati, ali je bilo jasno da u svom stanu nije smeo da spava.
S njim je putovao još jedan inženjer i mi smo ga zamolili da malo obrati pažnju na njega. Dragojevim roditeljima smo rekli da ga obavezno sačekaju na aerodromu.
Kasnije, Marina nam je rekla da redovno razgovaraju telefonom, da je bio kod lekara i da ona misli da će sve biti u redu. Posle mesec dana on me je nazvao i pitao je da li znam nešto u vezi njegovog povratka. Direktor mi je rekao da zbog svih problema koje je imao, za povratak je rano. Ujedno objekat privodimo kraju, a ukoliko dobijemo novi posao imaćemo ga u vidu.
Goran
