Kad sam se sa poslodavcem dogovarao za posao u Rusiji obećao mi je četiri puta veću platu u poređenju sa onom koju sam imao u Srbiji. Zvučalo je odlično.
Dogovor je bio da nam se obaveze vezane za socijalno i penziono osiguranje uplaćuju u Srbiji, gde bi i bili zvanično zaposleni. Naravno, prijava je bila na minimalnu sumu. Minimalna cena rada ili žargonski rečeno minimalac. Obećanu, punu sumu uplaćivali su nam na devizne račune. Posle šest meseci istekli su nam ugovori, rečeno nam je da nove nećemo potpisivati i da u Srbiji više nećemo biti zvanično zaposleni. U Rusiji smo zvanično bili zaposleni, imali smo dozvole za rad, ali nije nam uplaćivano ni socijalno ni penziono osiguranje. Iskreno, tada nam je bilo važnije da nam na devizne račune stižu obećane sume i to po obećanoj dinamici. Na gradilištima je bilo mnogo Tadžika i Uzbeka i nešto manje Kirgiza i Moldovana. Oni su radili nekad bez radnih dozvola nekad sa njima ali nikad nisu imali ni socijalno ni penziono osiguranje. Tačnije formalno jesu, ali te obaveze niko nije plaćao. Kako je to bilo moguće ni danas mi nije jasno. Jednostavno neko moćan imao je privilegiju da tako posluje, a mi ostali bili smo deo tog sistema. U takvom sistemu kadrovska služba je nekad loše funkcionisala, a nekad nije ni postojala. Bilo je onih za koje se govorilo da su inženjeri, i imali su sve ono što na gradilištu može doneti ta privilegija. Imali su inženjerske plate, radna mesta na nivou tog radnog profila. Koristeći svoja radna iskustva uspevali su da prikriju ono što ne znaju i da opstanu. Neki su se tu zaustavljali, a neki su išli dalje. Hteli su mnogo više. Hteli su da imaju svoje firme, da oni rukovode velikim projektima. Neki su samo maštali, neki su pokušavali „glavom kroz zid“. Na sreću bilo je i obrazovanih, tehnički obrazovanih ljudi, pravih inženjera. Oni su lako prepoznavali sve one koji su zalutali u struci. Nažalost nekad je bilo nedovoljno prepoznati nečije neznanje, pokazati i dokazati da se ne može nasuprot onog što nauka diktira. Neko je smatrao da su i potrebni i upotrebljivi oni samozvani inženjeri.
I onda jedni su odustajali, drugi su se prvo dvoumili a treći su nastavljali. Sumirajući sve okolnosti jasno je da je takav angažman podrazumevao veliki rizik. Rizik je nametao sam sistem ali i okruženje. Rizik su povećavali ljudi, moral ljudi. Povišen glas ili glasno ponavljanje svojih reči nekima je bilo sredstvo do cilja, a svima nama koji nećemo ni viku ni nadvikivanje to je nametano. Nažalost od vike i nadvikivanja često smo se branili povišenjem glasa. Sreo sam mnogo ljudi koji su laž ne samo koristili nego su u laži i živeli. Moram primetiti da su predstavnici ruskih firmi laž koristili samo ciljano. Samo ako to može doneti neku korist. Naši ljudi su lagali i bez cilja. Jedan kolega je rekao: „oni ne lažu oni izmišljaju“. Svaki slučaj je priča za sebe ali teško je bilo odrediti gde je granica. Gde izmišljotina prestaje i gde laž počinje. Ljudi su se borili za svoju poziciju, za svoje mesto. Mesto je trebalo ne samo izboriti nego i sačuvati, a okolnosti su se menjale. Jedan posao se završavao drugi još nije počeo. Postavljalo se pitanje ko će ostati i nastaviti da radi, a ko će morati kod kuće da čeka sledeću šansu. Neki su idući ka svome cilju ne samo sebe predstavljali boljim nego su kolege predstavljali lošijim. Mnogo je onih koji u tome nisu imali granice i više su se bavili kolegama nego sobom. Neki nisu, bili su kolegijalni ali su sebe lažno predstavljali i prikrivajući i braneći laž, nastavljali su da lažu. Oni su sami sebi nametnuli laž. I laž je upravljala njima. Lažnu sliku o sebi oni su mogli da pravdaju jedino novim lažima. I tako, neki su otišli predaleko. Mora se priznati u toj mutnoj vodi neki su odlično plivali. Mi koji smo bili ono što stvarno jesmo, mi koji smo branili moral, struku, interes firme bili smo hvaljeni, ali od nas se tražilo više. Morali smo da se bvimo i svojim poslom ali i onima koji su lažni. Na kraju svi lažni inženjeri, ekonomisti, šefovi gradilišta, šefovi sektora, šefovi magacina isplaćeni su u potpunsti. Svi su dobili sve svoje plate. Mi koji nismo bili lažni, a ispostavilo se da više nismo potrebni (zbog odlaska firme sa ruskog tržišta) ostali smo bez nekoliko plata. Neko bez jedne ili dve, a neko bez tri ili četiri plate. Neki su pokušavali da pravdu traže na sudu, naravno bez uspeha. Mi koji smo svesni da smo nemoćni i da je nasuprot nas neko moćan shvatili smo da smo prevareni i da moramo da prihvatimo finansijski gubitak.
Goran
