Pixabay
Hodao sam dok nisam izgubio snagu. Bežao. Kukavički. Kao i svaki dezerter. Onaj kome svoji pucaju u leđa, a tuđi među oči. Više ne osećam glad, ni iscrpljenost, ni bol. Gledam u nebo jer mi se zemlja gadi. Ne okrećem se iza sebe jer me proganja rat, a ispred me čeka praznina. Igram se opuškom koji sam našao kraj puta. Volim osećaj da nešto držim među prstima i trudim se da ne povratim sadržaj sumnjive konzerve koju sam dobio za pozlaćeno nalivpero –svoju amajliju i podsetnik na neki drugi život. Možda sam sve to sanjao? Da nije osećaja mučnine i nagona za povraćanjem kao dokaza da sam jeo splačinu iz konzerve, pomislio bih da je i nalivpero i sve ono što ono za mene znači bilo samo opsena, sećanje nekog drugog ja. Malo mi je stvari preostalo iz tog drugog života, možda još samo jedna.
Neko me posmatra sa pristojne daljine. Primiče se. Bojažljivo. Okleva. Sitnim se koracima približava. Mislim da je žena. Nekoliko sekundi se naprežem i vid mi se bistri. Ženska figura. Njeno slabo telo pravi nesuptilne pokrete. Možda me se boji. I treba. Prilazi sasvim blizu, ali me ne gleda u lice. Ja pokušavam da ulovim njen pogled. Nešto želi, siguran sam. Samo, ne zna kako da pita. Premišlja, koleba se. Reč joj je zapela u korenu jezika. Gleda u ostatke svojih cipela i diše duboko, nervozno. Njena ruka se kreće ka mom ramenu, drhtavo, ukočeno kao kad koncem nespretno povučeš ruku marionete. Osećam njene hladne prste na ramenu kao prste mrtvaka. Ne stišće me. Drži svoj dlan na meni kao da ni ja nisam živ, kao da je ruku položila na predmet. Licem joj prolazi izraz gađenja. Gnuša me se, a nije me ni pogledala. Polako pokreće drugu ruku. Isti ukočeni pokret ovoga puta završava se na njenim grudima. Njena je bluza nekad mogla biti plave boje. Ima svega nekoliko dugmića. Ostali su strgnuti. Krtim prstima otkopčava one preostale. Pokazuje mi se.
Hoću da je zaustavim. Da maknem njenu ruku sa sebe i da otrčim. Hoću da joj kažem da nisam zainteresovan, ali mi se grlo steže. Okrećem glavu od nje. Usne mi se razvlače u grč. Neko je i u onom drugom životu rekao nešto o telu takve žene. Nešto lepo. Divno je telo žene što se za hleb prodaje ili nešto tome slično. I jeste divno. Zatvaram oči, a znam da će mi belina njenih grudi ostati još dugo u sećanju. Kao mrvica lepote, tračak svetla u ovoj kaljuzi. Već mi je dala i previše. Samo, ja nemam ni to čime da platim. U nekom drugom svetu možda bih joj poklanjao ruže i čekao vikend da ga sa njom provedem u šetnji po keju ili bih joj pisao pesme.
Otvaram oči i vidim da je rukom prekrila grudi. Još uvek me ne gleda, ali vidim da je poražena činjenicom da nisam zainteresovan. Ostaće gladna. Ima i olakšanja na njenom licu. Odahnula je. Jedan gad manje koji će joj diahtati za vrat. Okreće se još uvek spuštene glave. Polazi od mene kao krivac. I onda vidim – tu u blizini čeka je dečak. Premlada je da bi mu bila majka. Dečak se krije iza drveta, ali ipak vidim njegove iznošene pantalone i pocepanu bluzu, iz koje vire previše izražene ključne kosti. U strahu gleda ka nama. Netremce. Ne mogu mu jasno videti lice ali sam siguran da plače. Ostavila ga je naslonjenog na drvo da bi došla k meni.
Hvatam je za ruku i okrećem ka sebi. Diše plitko i brzo. Gadi me se i plaši se, ali je postojana. Rešena je da zaradi parče hleba i da izdrži sve što bih mogao napraviti s njom. Tragam drugom rukom po džepu i pronalazim svoje blago. Sećanja na prošli život i tako nikuda ne vode. Uzimam njenu šaku i ostavljam na sredini njenog dlana jedino što imam. Njena se glava podiže i plave me oči gledaju širom otvorene i zbunjene. Klimam glavom u dečakovom pravcu i stavljam joj do znanja da ne tražim ništa od nje. Zlatni prsten prehraniće nju i dečaka za nekoliko dana. Nadam se da će naći nekog kome može da ga proda. Meni više ne treba. Za njega sam kupio sećanje na poslednji tračak svetlosti.
