Svakog jutra sa istoka dolazi.Obidje nas i ode na zapad.I svakog dana ponavlja svoje putovanje.Nije mu dosadno,jer zna da to radi u korist ljudima i svim zivim bicima na svetu.
Svi ga mi volimoi treba nam,jer ono je sunce.
Dodje pa ode,dodje pa ode i tako svakog dana.
Svemu sto postoji daje zivot.Uvece nestaje iza brda,iza kuca i za sobom ostavlja sve nas.Tada mi tonemo u snove da bismo ga ujutru ponovo docekali.
Bilo je kasno po podne.sedela sam pored mora i citala knjigu.Prolazilo je vreme a ja nisam ni primecvala.Nesvesno sam podigla glavu i spustila nastavljajuci da citam knjigu.Nekoliko trenutaka,spustene glave,razmisljala sam o tome sto sam videla,secanje mi je bilo mutno.
Onda sam ponovo,svesno podigla glavu i videla neverovatan prizor.
Sunce vise nije bilo na mestu na kojem je bilo pre.Sad je bilo iza brda jedva se videlo.Ali videlo se nesto drugo raznobojni suncevi zraci.Oblaci su dobili rozikasto-narandzastu boju.Vidjala sam ja na hiljade zalazaka sunca,ali nikad nesto ovako lepo.Ne moze se recima opisati ovaj prizor,jer ova slika koju sam videla vredi vise nego hiljadu reci koje bi je opisale.