Извесна је само смрт - овако се завршава једна од прича из збирке Енциклопедија мртвих, Данила Киша. Ту реченицу можемо сматрати и неком врстом суме Кишовог стваралаштва, управо због његовог опсесивног трагања за смислом и идејом смрти човека и свих материјалних ствари око њега. Умирати, за Киша је значило сагледавати живот и зато је његово трагање за смислом, кроз литературу, било трагање за смрћу као поновним осмишљавањем живота. Смрт за њега није била једна и непоновљива, она је била увек жива манифестација нових чуда, митских, религијских и обичних, материјалних.
Киш се са смрћу борио документом и текстом, отуда продужетак живота за њега није био у вечности већ у самом животу. Пронађени текст, људска кост или запис о нечијем животу, били су залог његовог даљег и вечног трајања. Отуда се вечност сагледавала кроз митско, не кроз религијско, кроз призму узрочно-последичних веза које ствара историја и наше деловање у њој. Збирка Енциклопедија мртвих састоји се од девет прича, од којих свака појединачна доноси варијације на тему смрти у типичном Кишовском постмодернистичком контексту.
Енциклопедија мртвих, најпознатија прича ове збирке, доноси једну од тих могућих варијанти говорења о смрти. Наизглед небитан живот, свој смисао има у документу, запису у књизи о свима који су живели. Тиме Киш сугерише да је вредност живота у самом његовом постојању и трајању. Живот човека, не мери се само успехом у њему, већ њим као таквим. Киш у причи говори о непоновљивости сваког човека и свачије егзистенције. На крају даје утисак веродостојности своје приче, тиме што наводи тачно одређену секту мормона који су скупљали записе о сваком живом човеку. Ту се поново види типична Кишова склоност ка документима и каталогизовању свега постојећег. Одбрана од смрти је одбрана записивања о њеној неминовности. Тиме што је записан, живот је добио своју признату вредност. Небитан детаљ и појединост, то шта смо јели и облачили тачно одређеног дана, у тачно одређеном тренутку, има једнаку важност као какво велико уметничко дело, зато што сам живот то и јесте-непоновљива творевина.
Јунак ове Кишове приче, против своје смрти борио се њеним описивањем, односно исртавањем. Исцртати смрт, значи оголити је, учинити доступном и вредном живота. Његова ћерка на крају открива, да је њен отац пред смрт нацртао изглед своје сопствене болести и то је буди из кошмара. Он је оставио запис о ономе што га је уништавало. Смрт је требало да буде побеђена само у непосредном, материјалном односу са њом и у томе се успело. Смрти се гледа у лице као и самом животу.
Прва реченица овог рада је последња реченица приче Славно је за отаџбину мрети, која управо говори о том погледу човека упућеном смрти. Млади гроф Естерхази умире гледајући храбро у лице свом нестајању и на постољу за вешање и даље се нада спасењу. Поставља се питање каквом спасењу се нада. Рекло би се спасењу у причи, легенди или историји. На крају се о њему спевала прича, она у којој „књижевници фантазирају“ и „предања исписује пук“. Поглед неустрашивости био је уперен уназад, животу који ће се наставити независно од тела, а не унапред-животу који се жели у материјалном облику.
Теорија смрти и теорија илузија у Кишовом делу иду заједно. Створити илузију о животу, значи потврдити смрт у својој немогућности. Смрт јесте извесна али није коначна реч једног живота. Нема код Киша религије, али има дубоке укорењености у митско и фантастично. Његова постмодернистичка свет, доводи га у полемику са најсветијим стварима дубоко укорењеним у свести и осећању народа. Полемишујући о смрти која је за њега извесна, он полемише са религијом која заступа сасвим другачије становиште.
Прича о Симону Чудотворцу, доноси сукоб илузије на визуелном и стварности на материјалном плану. Пита се читалац, шта је Симона уздигло на небо. Критичари би рекли да се овде Киш бави пародирањем легенде и њеним обесмишљавањем, али где се налази смисао? На небо се уздиже идеја, али материјалност човека постоји као непоновљиви фактицитет и зато оно једино што остаје од легенде о Симону, јесте његово смрскано тело на путу и прича која се наставља о њему. То смрскано тело је доказ о постојању и типичан постмодернистички мотив поверења у земаљско, често у изврнутом контексту.
Прича о мајстору и ученику, спис и документ сматра делом таштине, али у исто време и оним што ће победити неминовност смрти. Једини залог опстајања човека јесте порука о томе да се не треба нагињати над празнином човека, зато што у том трагању човек остаје и сам и уништен, управо том таштином против које се треба борити. Иза човека остаје запис и прича о постојању, она која наставља светом да живи уместо њега.
Прича о једном блудном, а у исто време великом живота, је она о проститутки Маријети, названа Посмртне почасти. О њеном животу се прича сурово и без задршке, њени поступци не оправдавају се ничим сем њеном добротом и несебичном љубављу, али после ње, као ни после једне друге, остају гомиле цвећа донешеног на гроб, оној која је умела да воли све, и оне који су је уништавали и оне који су је волели. Смрт је овде негација живота, који се сада појавио у мирису и бојама почупаних бокора цвећа.
Кишове варијације на тему смрти су многобројне, али све у себи садрже једну основну нит и поруку која је универзална. То је порука о њеној извесности, оној извесности којој треба упутити одлучни поглед. Гледати јој у очи не значи сматрати је победником, зато што на крају победу односи сам живот, значајан сам по себи, не по својој остварености. О свима ће, најзад, остати запис у некој архиви у Америци и тај запис неће бити запис о великим делима, већ попис онога што смо јели, облачили, кога смо волели, куда смо шетали, чега смо се бојали, када смо шта разбили, па поново саставили.
Запис је то о ономе материјалном, које се својом важношћу уздиже до митског и космичког.
