Идеју је пре око 2000 година формулисао Исус Христос, и због тога био најсуровије кажњен. Кроз историју, прогон Хришћана никад није престајао, и увек је имао најсуровије облике. Као некад, и данас смо сведоци застрашујуће успешног чишћења Хришћанства са територије Блиског истока, древног извора цивилизације у коме је настало, у међуречју Тигра и Еуфрата. И онако како се та хумана идеја ширила, тако је Хришћанство потпадало под сталне нападе царства на свим деловима планете које је оно заузимало. Обично почиње казнама због испољавања хришћанске вере (као у Србији данас), затим прогресивно прераста у отимање хришћанских светиња (као у Црној Гори данас), прогон и на крају неминовно завршава у најстрашнијим злочинима, као што су била бацања лавовима у аренама у старом Риму, као у НДХ у прошлом веку, или као данас на територијама где још можете наћи остатке исламске државе.
Пред оваквом перспективом, народ у Црној Гори показао је реакцију какву нико није очекивао. Нада да ће се тај ‘вирус’ мирне, хришћанске побуне проширити пре него што уђемо у фазу злочина, угашена је лажном пандемијом проглашеном око обичног вируса који изазива сезонски грип. Уколико сте пратили претходне текстове на српском и енглеском, могли сте наћи бројне доказе о глобалној превари, али сте такође морали видети како је царство створило лажну медицинску науку. Сад је подела између лажне и истинске медицинске науке сасвим јасно уочљива према једноставном критеријуму: На државним, односно корпоративним медијима можете видети једино представнике лажне науке, сејаче панике и утемељиваче одлуке о насилном вакцинисању. Истинска наука нема приступ државним, односно корпоративним медијима ни на једној територији под контролом царства. Тако чак и најугледнији немачки лекари, стручњаци без премца, морају да се јавности обраћају преко Интернета и отворених писама.
На данашњи, највећи хришћански празник, одлучио сам да проверим колико је далеко царство стигло с прогоном у земљи Србији. Покушао сам да присуствујем васкршњој литургији у цркви Св. Луке у Смедереву, упркос забрани и полицијском часу, и у том покушају био сам лишен слободе и приведен прекршајном суду.
Нисам то учинио зато што сам желео да покажем да сам бољи Хришћанин од оних који су остали код кућа, већ зато што не пристајем на гажење људских права и одузимање слободе вероисповести које су гарантоване чланом 43. Устава Републике Србије:
Слобода мисли, савести и вероисповести
Члан 43. Јемчи се слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору.
Нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима.
Свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења.
Слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње.
Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима.
Дакле, тачка 4. каже: „Слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи…“ Па, да видимо како је то изведено.
На уласку у цркву Св. Луке дочекала ме је полицијска патрола и није допустила улазак у црквени круг, и уместо тога, уз веома коректно понашање свих учесника, после неколико сати приведен сам пред прекршајни суд. Ту сам добио пресуду којом сам одговоран за прекршај из члана 4.д. став 1. Уредбе о мерама за време ванредног стања, последњи пут допуњене 16. априла 2020. С том Уредбом постоји пар проблема. Она је, како је наведено, донета на основу члана 200. став 6. Устава Републике Србије, који гласи овако:
Ванредно стање
Члан 200. (6) Кад Народна скупштина није у могућности да се састане, мере којима се одступа од људских и мањинских права може прописати Влада, уредбом, уз супотпис председника Републике.
Скупштина је била у могућности да се састане у року од 48 сати и без позива, како је обавезана Уставом, али је одбила да то учини, што све време ванредних мера сведочи посланичка група „Доста је било“:
Други, много озбиљнији недостатак Уредбе о мерама за време ванредног стања, јесте недостатак логике. Она није донета „ради заштите живота и здравља људи…“ Кад би то било тако, онда се не би смели толерисати ни редови који се свакодневно стварају испред продавница хране и других потрепштина, а поготово не улазак у затворене просторе супермаркета као што су ‘Лидл’ или ‘Идеа’. Не може се здравим разумом логично објаснити како је то чекање у редовима испред продавница у радне дане безбедно, а литургија у порти цркве за време полицијског часа није. Дакле, ако сврха Уредбе није заштита здравља, онда преостаје само онај други, остварени циљ – укидање слободе.
Као што сам већ написао, слобода је много важнија од здравља. Много је лакше самостално бринути о свом здрављу, него се свакодневно борити за основне слободе. Осим тога, без слободе нема ни здравствене, ни било које друге безбедности. Искористићу прилику да поновим шта сам рекао у претходном тексту:
У то ћете се брзо уверити кад држава пропише обавезно вакцинисање скупим, непотребним и вероватно штетним вакцинама које ће производити Бил Гејтс. И то чак неће бити најтежа последица овог институционалног позива бивше цркве својој пастви. По овом основу, свака следећа сезонска епидемија грипа може бити употребљена против вас, кадгод Бил Гејтс на листи најбогатијих заостане за Џефом Безосом.
Последња тачка: Друге православне државе нису забрањивале прославу празника у црквама, већ су само дале препоруке како то треба да изгледа. У Србији, упркос забрани, један део владика и свештенства отворено је рекао да ће омогућити народу да највећи хришћански празник обележе у црквама:
И у многим црквама у Србији литургија је служена уз присуство верника којих није било много, али нико их није хапсио, што значи да је на срећу било људи свесних апсурдног карактера ове одлуке. На пример, храм Светог Саве у Београду на Васкрс 2020:
На пример, насеље Бусије у Земуну:
| Бусије 1 | Бусије 2 |
|---|---|
Дакле, негде може, а негде не може. Зар Уредба није иста за све?
После свих текстова које ћете наћи на доњим линковима, и поред свих доказа да је овај ‘смртоносни’ вирус заправо само још једна глобална превара као и она са свињским грипом 2009, нисам могао да игноришем овако грубо кршење права. У таквој ситуацији, чин прославе Васкрса ове 2020. године, добија истинско значење. Човек може да бира: или ће пристати на лаж, бојати се нечастиве власти и смрти, и одбацити веру – или ће насупрот томе, упркос казненим претњама одметнутог режима под управом царства, показати веру у васкрсење, вечни живот и слободу златну.
Размислите драги пријатељи какву ћете будућност оставити својој деци, и хоће ли она уопште имати будућност без слободе.
: 1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp
