Било би погрешно уколико бисмо покушали да успоставимо непосредну везу између нацистичке идеологије и Хајдегерове филозофије, поготову уколико бисмо у нацистичкој идеологији покушали да пронађемо основ Хајдегерове мисли. Блискост Хајдегерове филозофије и нацистичке идеологије заснива се на томе, да обе доктрине имају исто извориште. Оне представљају гране на дрвету које је укорењено у велико-немачком експанзионизму.
У предавању које је 8. априла 1936. одржао у фашистичком Риму под насловом “Европа и немачка филозофија” (Europa und die deutsche Philosophie), Хајдегер је недвосмислено указао на стратешке политичке циљеве немачке филозофије. Њен најважнији задатак је да „спасе Европу“ од „азијатских народа“ тако што ће да се супродстави „искорењивању и расцепканости“ европских народа. Хајдегер се залаже за „промену историјског опстанка“ Европе која се не може постићи „слепим продирањем у неодређену будућност“, већ „само као стваралачко разрачунавање с целокупном досадашњом историјом“. Он завршава свој ратно-хушкачки говор са Хераклитом: “Рат је свему родитељ, али и чувар свих ствари. Наиме, он је једне учинио боговима, друге људима, једне робовима, друге господарима…“ Није тешко закључити кога је предстојећи рат требало да претвори у робове, а кога у господаре.
Хајдегер је, заправо, дао задатак немачкој филозофији да из историје европских народа уклони све оно што може да омете њихову интеграцију у нацистички „нови европски поредак“. Ради се о Gleichgeschaltungu са којим је требало уништити еманципаторско наслеђе европских народа и створити од њих средство за реализовање најважнијег стратешког циља Немачке: уништење Словена и освајање њиховог животног простора (Lebensraum). У Хајдегеровој филозофији основни егзистенцијални интереси немачког капитализма добили су филозофско утемељење и као такви су постали стратешка платформа за немачку колонијалну експанзију. Хајдегер је био следбеник идеје „велике Немачке“ која се појавила давно пре Хитлера. Нацистички поредак био је за Хајдегера само један од историјских облика у коме је требало реализовати ту идеју. Хајдегер је и после слома нацистичке Немачке остао веран идеји „велике Немачке“ и у том контексту стратешким циљевима нацистичког поретка.
Речено на савремени начин, Хајдегер се појављује као „стручњак за стратешка питања“. То је основни разлог што је Хајдегер инсистирао на томе, да његова филозофија нема политичку природу. Његова мисао нема у виду привремена политичка збивања, већ „нарастање бића“ које се појављује у облику развоја освајачких моћи Немаца као господарске расе. Хајдегерова филозофија само се привидно налази у есенцијалној сфери. Суштина „бића“ није слобода и правда, већ егзистенцијални интереси немачког капитализма.
Ако бисмо покушали да утврдимо која политичка доктрина проистиче из Хајдегерове фундаменталне онтологије, могли бисмо да закључимо да се ради о фундаменталном тоталитаризму. У Хајдегеровој филозофији све друштвене области отуђене су од човека и представљају средство за његову интеграцију у владајући поредак. Човек не ствара свет, већ се налази „у свету“; не ствара историју, већ се налази „у историји“; не ствара језик, већ се налази „у језику“… Хајдегер не нуди човеку слободу, већ му нуди вечност у сенци „бића“ – под условом да прихвати беспоговорну лојалност владајућем поретку који га лишава свега онога што га чини човеком. Хајдегер балсамује човека. Од људскости испражњени човек одлази у „вечност” као мумија.
Хајдегерова филозофија представља основ политичке стратегије која не тежи да изгради само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. У том контексту, Хајдегер настоји да створи „новог човека“ који је лишен оних особености које му пружају могућност да створи хумано друштво. Уместо да инсистира на развоју дијалектичког ума који пружа могућност човеку да створи хумани свет, Хајдегер инсистира на доживљавању трагичне егзистенције која има фатални карактер и на тој основи на вери у „биће“ које представља идеализовану суштину постојећег света.
Да ли је укидање умног односа човека према својој егзистенцији и свету, и пребацивање питања „бића“ у сферу инструментализоване мистике најјача спона која повезује Хајдегерову филозофију са нацистичком идеологијом? Обе доктрине додворавају се мистичним силама које владају светом да би стекле њихову наклоност. Тама „ничега“ постаје извориште „воље за моћ“. Мистични језик продире у мрачне лавиринте подсвести и омогућава да се путем вербалне манипулације потиснуте потребе пројектују у илузије које се путем политичке индоктринације претварају у авети које ће да прождеру свет. Хајдегер је био један од оних који су хранили демоне који су расли у тамним дубинама подсвести немачких малограђана.
Руководећи се владајућом политичком логиком Хајдегер настоји да несрећу коју човек свакодневно доживљава претвори у делатну моћ владајућег поретка. Његова филозофија настоји да преобрази егзистенцијалну бригу Немаца у погонску снагу велико-немачке експанзије. Истовремено, он у Немцу види органски део „народне заједнице“ чија се делатна воља заснована на миту о „расној супериорности“ и која је институционализована у облику владајућег (нацистичког) поретка. Крајњи циљ Хајдегерове филозофије је претварање немачког друштва као политичко и културно плуралистичке заједнице еманципованих грађана у „немачки народ“ који је „уједињен“ под једним (тоталитарним) политичким барјаком и који, на основу фанатичне митолошке свести, има „осећање своје изузетности“ и као такав је спреман да испуни своју „историјску мисију“. Милитантни велико-немачки фанатизам, који има митолошко утемељење, постаје основ колективне свести.
За Хајдегера, будућност Немачке налази се у капиталистичком хоризонту, с тим што је држава врховни регулативни механизам свеукупног друштвеног живота. Анти-либерализам и анти-комунизам представљају камене-темељце његове политичке доктрине и на њима се заснива и његов однос према нацизму. Хајдегер настоји да ограничи „слободу тржишта“ која доводи до економске нестабилности, као и да се обрачуна с политичким плурализмом који доводи до политичке нестабилности. У том контексту, он настоји да се обрачуна с радничким покретом и идејом социјализма (комунизма) и да интегрише раднике у владајући поредак у облику припадника „немачког народа“. У коначном, економска и политичка стабилност Немачке требало је да омогуће њену успешну колонијалну експанзију. Хајдегерова политичка доктрина блиска је нацистичкој политичкој доктрини чији су циљеви, по Херберту Маркузеу, „организовање монополистичке производње“, „разбијање социјалистичке опозиције“ и „обнављање империјалистичког експанзионизма“.
У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визији будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; свођење државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; укидање радничких синдиката и свођење радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; укидање класног друштва путем „народне заједнице“; успостављање тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… Ein Volk – ein Führer! – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“.
Хајдегерова отворена подршка нацистичком режиму нема само каријеристичко утемељење и не може се одвојити од његове филозофије у којој је укинуто еманципаторско наслеђе грађанског друштва и створен теоријски основ за велико-немачку експанзију. Овде се треба вратити на почетак Хајдегерове сарадње са нацистима. Хајдегеров ентузијазам са којим је као професор и ректор величао Хитлера, пропагирао нацизам и денунцирао своје колеге – израз је његовог настојања да постане водећи филозоф нацистичке Немачке, а његова филозофија опште-прихваћени основ нацистичке идеологије. За Хајдегера, Хитлер је био политички вођа Немаца, док је Хајдегер себи дао улогу духовног вође Немаца.
Хајдегер је био један од оних немачких интелектуалаца коју су настојали да докажу да је „предодређеност“ Немаца да буду „месијански народ“ утемељена у немачком културном наслеђу које је супериорно другим културама. Давно пре Хајдегера мит о Немцима као „народу филозофа“ био је саставни део велико-немачког експанзионизма. У том контексту понемчени су Леонардо да Винчи, Ђото, Буенароти… Истовремено, немачки интелектуалци присвајају античко духовно наслеђе и од њега стварају средство за стварање мита о „духовној супериорности Немаца“. Типичан пример је археолошко ископавање у античкој Олимпији које је започето у Бизмарково време и које је окончано од стране нацистичких археолога (Емил Кунце/Emil Kunze) уз Хитлерову „личну“ новчану помоћ у износу од 300 000 рајхс-марака. Посебну симболичну вредност, у контексту организовања нацистичких Олимпијских игара у Берлину 1936, има манифестација ношења „олимпијске бакље“ од „свете Олимпије“ до нацистичког Берлина, са чим су нацисти настојали да докажу да су легитимни наследници културне баштине античке Хеладе, „духовне колевке“ Западне цивилизације.
Хајдегерова идеја о Немцима као „метафизичком народу“ је политичка идеја par excellence. Она је основ политичке платформе на којој се заснива велико-немачки експанзионизам. Филозофија постаје подршка, оправдање и филозофско утемељење владајућег политичког пројекта. Није нацистички поредак био средство за реализовање Хајдегерових идеја, већ је његова филозофија била начин да се нацистичким политичким и економским циљевима, у коначном нацистичкој пракси, прибави филозофска легитимност.
Хајдегер није оригиналан. Да би оправдао немачки експанзионизам, он се позива на „духовне вредности“ исто онако како су се империјалистичка Француска и Енглеска позивале на „културу“ и „цивилизацију“ да би оправдале њихову колонијалну експанзију и истребљивање „обојених раса“. Уистину, Хајдегерова филозофија одбацује еманципаторско наслеђе немачке културе, поготову оно наслеђе које отвара простор за превазилажење колонијализма и расизма. Када се имају у виду збивања на савременој светској сцени, Хајдегерова филозофија не представља само филозофски облик у коме се појављује експанзионистичка стратегија нацистичког „новог европског поретка“, већ и експанзионистичка стратегија америчког „новог светског поретка“. На Западу ништа ново.
Имајући у виду ауторитет који је Хајдегер имао у интелектуалним круговима нацистичке Немачке, није претерано тврдити да је његова филозофија створила значајан интелектуални простор за афирмацију нацистичке идеологије. Хајдегер је са својом филозофијом дао битан допринос изградњи теоријског основа за идеју о Немцима као „господарској раси“. У конкретним политичким условима у нацистичкој Немачкој, тврдња да Немци имају „супериорну културу и ум“ у односу према другим народима неминовно је водила од национализма до расизма и на њему се заснива прелаз од „водећег народа“ у „господарску расу“. Мит о Немцима као „народу филозофа“ постао је једно од изворишта расистичке идеологије. Немачки расизам дигнут је на филозофски трон.
Зар немачко културно наслеђе није наметало филозофу Хајдегеру, као и другим немачким интелектуалцима, обавезу да се супротстави нацизму? Уместо да је немачка филозофија била основ за критику нацистичке идеологије и праксе, она је постала основ за давање филозофске легитимности нацистичком варваризму. Уличари и полицијски доушници, попут Адолфа Хитлера и Јозефа Гебелса, постали су отелотворење „филозофског духа“ Немаца.
Овде треба указати на то, да су у току ХХ века бакљу „немачког филозофског духа“ носили Јевреји (Вилхелм Дилтај, Едмунд Хусерл, Херберт Маркузе, Теодор Адорно, Макс Хоркхајмер, Ернст Блох…) које је „филозофски“ немачки народ готово истребио, као „нижу расу“, у концентрационим логорима Трећег Рајха.
Жалосна је истина да су Адорно и Хоркхајмер дозволили да их у послератној Немачкој инструментализују за прикривање праве природе немачке „демократије“ под америчком чизмом. Док су они на западно-немачким универзитетима дојучерашњим фанатичним припадницима Hitlerjugenda предавали немачку филозофију, Американци су створили армију од 40.000 Хитлеру најоданијих есесоваца, на челу са једним од најкрвавијих Хитлерових јуришника Рајнхардом Геленом (Reinhard Gehlen), која је требало да под америчком командом „штити немачку демократију од комунизма“.
На примеру Хајдегеровог односа према немачком језику може се уочити расистичка и тоталитарна интенција његовог фундаментализма. Немачки језик постаје par excellence молитвени језик са којим се призива „биће“ и успоставља „суседство“ са њим, а Хајдегерова филозофија немачко „Свето Писмо“. Хајдегер је путем своје фундаменталне онтологије настојао да обоготвори политички пројекат будућности за који се залагао и у коме су Немци, у виду нацистичког поретка, добили улогу „месијанског народа“.
Хајдегеров став да су Немци „народ филозофа“, као и његово схватање да је његова филозофија, у виду немачког језика, „кућа бића“ – не заснивају се само на културном империјализму, већ упућују на то да су Немци, у виду Хајдегерове филозофије, неприкосновени власници истине. То је оно што им даје за право да буду „изабрани народ“ који има задатак да врати човечанство на прави пут. Другим речима, иако су „бачени у свет“ у коме влада нихилизам, Немци као „народ филозофа“ поседују, за разлику од других народа, такве умне и духовне квалитете који им пружају могућност и дају за право да изврше духовни препород човечанства.
Будући да су Немци као „народ филозофа“ носиоци највише мудрости, критика њихове (злочиначке) праксе могућа је једино као њихова (немачка) самокритика. То је један од разлога што Хајдегер, који је у себи видео најаутентичнијег представника „немачког филозофског духа“, са резигнацијом одбацио саму могућност да му се постави питање о одговорности Немаца за Други светски рат и почињене злочине.
Фридрих Ниче је „новом племству“ поверио задатак да изврши „превредновање свих вредности“ (Umwertung aller Werte) и да врати човечанство на прави пут. Хајдегер је ту улогу поверио Немцима чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Немци су предодређени да буду „господарски народ“ који има ексклузивни историјски задатак да врати човеченство на пут који је оно напустило још у антици. Шта су према том месијанском задатку злочини које су Немци починили – које Хајдегер никада није осудио? Концентрациони логори и истребљење читавих народа – све је то безначајно у односу према судбинском задатку који је Хајдегер поверио Немцима. Природа тог задатка одређивала је и природу политичке праксе која је била неопходна да би он био остварен. Принцип „циљ оправдава средство“ добио је у Хајдегеровој филозофији фундаментално-онтолошко утемељење.
Хајдегер није просветитељ, већ модерни крсташ који у Немцима види „господарски народ“ чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Хајдегер не позива Немце да се окрену филозофији, већ да чине оно што ће да им обезбеди владајући положај у свету. Повратак „бићу“ не постиже се продуховљењем Немаца, већ покоравањем и истребљивањем других народа коришћењем науке и технике. Руководећи се владајућим принципом монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, нацисти су, уз отворену подршку Хајдегера, бескомпромисног критичара технике, од Немачке створили фабрику смрти. Оно што Хајдегер пре свега има у виду када се позива на „традицију“ није немачка култура, већ немачки милитаризам. До „бића“ се не долази филозофијом и уметношћу, већ исуканим мачем.
Што се тиче непосредне сарадње Хајдегера са нацистима, светска јавност још увек има увид само у прочишћену биографију Мартина Хајдегера из које су уклоњени „детаљи“ који могу да укажу на то, да је Хајдегерова подршка нацистима била много обимнија и темељнија него што се то званично тврди. На то указују Хајдегеров „Црни дневник“ (Die Schwarzen Hefte), чији делови су се 2014. појавили у немачким књижарама, који садржи Хајдегерове забелешке и дневне коментаре из периода 1931--1941. Истовремено, постоји оправдана бојазан да су неки документи, који указују на сарадњу Хајдегера и нациста, уништени са намером да се „филозоф Хајдегер“ сачува од компромитујућих „детаља“ из његове прошлости. У сваком случају, „досије Хајдегер“ није затворен. Тек када у Немачкој на власт дођу истински антифашисти и немачки грађани се коначно обрачунају с фашистичким наслеђем, на светлости историје појавиће се истина о Хајдегеровој прошлости.
У „помирљивом“ односу послератне званичне Западне Немачке према Хајдегеру огледа се њен однос према нацизму. Детаљи у вези са интервјуом који је Хајдегер дао новинару Der Spiegel-а Рудолфу Аугштајну (Rudolf Augstein) крајем септембра 1966. указују у којој мери је нацизам био уткан у послератну историју Западне Немачке – која је била савезничка „окупациона зона“ и у којој је нацистичка прошлост Немаца била је најважнији гарант лојалности америчком окупатору. То је једини дужи интервју који је Хајдегер дао у току своје филозофске и политичке каријере и трајао је сто минута. Разговор је вођен у Хајдегеровој планинској кући у Тоднаубергу (Todtnauberg). Хајдегер је пристао на интервју под условом да буде објављен после његове смрти. Хајдегер је умро 26. маја 1976. Имао је 86 година. Само три дана касније Spiegel је објавио интервју под насловима Der Philosoph und das Dritte Reich („Филозоф и Трећи Рајх“) и Nur noch ein Gott kann uns retten („Само нас још бог може спасити“). Разговору је присуствовао и Георг Волф (Georg Wolff), бивши есесовац, у својству „уредника за друштвене науке“ у Spiegel-у. У току Другог светског рата имао је чин SS-Hauptsturmführerа и у Норвешкој је учестовао у стрељању талаца. Он је припремио интервју са Хајдегером за објављивање. Sapienti sat.
Овде треба рећи и то, да је однос према Јеврејима најважнији критеријум по коме се на Западу одређује блискост Хајдегера и нацизма. У том контексту Хајдегеру се пребацује да није осудио злочиначку политику нацистичке Немачке према Јеврејима. Шта је са односом нацистичке Немачке и Хајдегера према Словенима које су нацисти такође свели на „нижу расу“? У току Другог светског рата нацисти и немачка регуларна солдатеска побили су преко 35 милиона Словена. У Пољској Немци су убили преко 6 милиона Пољака. У СССР-у Немци су уништили 70.000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32.000 фабрика – и побили преко 27 милиона Руса, Белоруса, Украјинаца… У Србији немачки војници стрељали су децу, а у Хрватској нацистичка Немачка омогућили је усташама да побију преко 700.000 Срба. Зашто на Западу не замерају Хајдегеру што није осудио монструозне злочине које је нацистичка Немачка починила над Словенима? Прикривање геноцида Немаца над Словенима заправо је прикривање суштине Другог светског рата.
Као што идеја о „изузетности Американаца“ служи да оправда империјалистичку политику САД у савременом свету, тако је Хајдегерова идеја о Немцима као „супериорном народу“ служила да оправда немачки „продор на Исток“ (Drang nach Osten) – освајање „животног простора“ (Lebensraum) и истребљење Словена. Хајдегерова филозофија заснива се на тотализујућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и на експанзионистичкој природи немачког капитализма за кога је освајање „животног простора“ неприкосновени егзистенцијални императив. То је оно што даје виталност Хајдегеровој филозофији у савременој Немачкој у којој је у току све драматичније биолошко пропадање Немаца и природне животне средине. Она је извориште тоталитарно-интегративне и експанзионистичке политичке доктрине која и даље живи у свести немачких малограђана.
Главни разлог што је Хајдегер одбио да осуди нацистички режим и његове злочине је тај, што би на тај начин угрозио политичке темеље његове филозофије. Хајдегер је у својој филозофији видео неприкосновено извориште самосвести Немаца. Путем Хајдегерове филозофије требало је да Немци, упркос поразу нацистичког режима, сачувају свест о себи као „супериорном народу“ који је предодређен да има водећу улогу у свету. За Хајдегера, пораз нацистичке Немачке био је само један од пораза који је доживео немачки народ у борби за „велику Немачку“, а не изгубљени рат за будућност. Пад Хитлера и слом нацизма нису смели да доведу у питање стратешке интересе немачког империјализма. Не треба сметнути с ума да је Ничеова идеја о „вечном враћању истог“ (Die Ewige Wiederkunft) алфа и омега Хајдегеровог односа према будућности.
У послератној преписци са Маркузеом Хајдегер настоји да прикаже Немце као жртве Другог светског рата. Индикативно је да он не прави разлику између нацистичког режима и немачког народа, поготову не између владајуће класе јункера и капиталиста, с једне, и немачких радника, сељака и грађанства, с друге стране. На тај начин, он само указује до које мере су нацисти успели да интегришу Немце у нацистички поредак и у којој мери су се Немци поистоветили са нацистичким режимом.
Хајдегерово одбацивање кривице Немаца за изазивање Другог светског рата и за монструозне злочине које су починили, и инсистирање на томе да су Немци жртве рата ствара у савременој Немачкој политичко стање слично ономе које је створено после Првог светског рата. Нацистички покрет развио се на основу мита да је Немачка била жртва Првог светског рата. Реваншизам је био најважније психолошко средство за фанатизовање Немаца и за распиривање ратно-хушкачке хистерије. Хајдегер нариче над судбином Немаца који су протерани са Истока и на тај начин производи политичку атмосферу из које наново треба да проистекне позив за „повратак“ на Исток.
Овде треба упозорити на то, да је политичко инструментализовање идеје о Немцима као „супериорном народу“ било засновано на немачком поразу у Првом светском рату; на пропасти немачког царства; на понижавајућем мировном уговору; на политичкој нестабилности Немачке; на економској кризи капитализма и масовној незапослености… „Потреба“ за освајањем и истребљивањем „нижих раса“ проистекла је из страха за опстанак који створио капитализам и била је компензација за несрећу коју је „обичан“ Немац доживљавао у свакодневном животу. И у савременом капитализму егзистенцијални страх, који се са све драматичнијим пропадањем природе претвара у егзистенцијалну панику, представља spiritus movens повампиреног фашистичког варваризма.
Хајдегерова мисао је филозофска маска расистичкој идеологији и нацистичкој пракси, али је вишеслојна и у стању је да се појави у „чисто“ филозофском облику. То да је сама маска добила изглед живог лика представља најважнији идеолошки квалитет Хајдегерове филозофије. Отуда поклоницима Хајдегера не представља тешкоћу да његову филозофију „лише“ политичког садржаја. И нацистичка идеологија имала је магични филозофски плашт у који су били уткани изрази који симболизују опште-људске вредности: „мир“, „срећа“, „добробит“… Слично је са америчким „новим светским поретком“ који је заоденут крвавим велом „демократије“. Грађанска филозофија увек изнова појављује се као „хуманистичка“ маска злочиначкој пракси капиталиста. Уместо да теже да демистификују филозофију која је постала идеологија, грађански филозофи претварају идеологију у филозофију.
„Одбрана“ Хајдегера од нацизма израз је настојања да се сачува илузија о аутономности и самим тим о „објективности“ филозофије – чији је Хајдегер најзначајнији представник у XX веку. Хајдегер постаје митолошки лик кога од нацизма „брани“ слава „последњег великог филозофа“. Да је нацистичка Немачка победила, Хајдегерова филозофија показала би своје праве потенцијале, а Хајдегер своје право лице. Сва филозофичност Хајдегерове мисли, која ствара привид политичке непристрасности, слила би се у крваву нацистичку мочвару. На основу Хајдегерове филозофије Немци, као „метафизички народ“, постали би „спасиоци човечанства“, а њихов „Фирер“ добио би божански ореол. Хајдегерова филозофија постала би „Библија“ Трећег Рајха.
Извори:
Ауторова страна
Геополитика (pdf на руском)
