Bez obzira na zakonske okvire i regulative u okviru kojih se sprovodi, svaki urbanistički projekat u određenom trenutku svoje realizacije mora biti izložen na uvid javnosti. Upravo ovaj stadijum realizacije, izuzetno je dragocen i može rezultovati vrednim saznanjima i informacijama, te je zato važno prepoznati njegov značaj i ne pristupiti mu isključivo sa aspekta zadovoljenja propisa.
Sa druge strane, svaka promena u urbanoj sredini, bez obzira koliko pažljivo planirana bila, ne može zaživeti u punom kapacitetu ukoliko nije prihvaćena od strane društva u kome se realizuje. Planiranje isključivo „od vrha na dole“ u sebi krije veliku opasnost od odbacivanja, baš iz razloga što se iz ove perspektive ne mogu adekvatno sagledati stvarne potrebe zajednice. Ovi ciljevi postižu se kroz dijaloške procese u okviru zajedničkog planiranja a ne kroz podsticanje individualizma. [1]
Odgovornost za nerazvijenost participativne prakse svakako ne leži isključivo u radu izvršnih organa, već za uzrok ima širi društveni okvir. Nedovoljno razvijena svest građana o značaju aktivne participacije, svakako je jedan od dominantnijih činilaca koji kreiraju opštu sliku. Promena trenutnog stanja, takođe može biti inicirana kako od vrha, tako i sa dna, odnosno iz same baze u kojoj se promene dešavaju.
Upravo je to trenutak u kome možemo istraživati potencijal crowdsourcing metoda, odnosno angažovanja mase u rešavanju problema putem interneta sa ciljem involviranja javnosti. Komunikacija putem interneta, pored svoje jednostavnosti ne iziskuje fizičko prisustvo učesnika na jednom mestu, već se praktično neograničen broj participanata može uključiti u istu direktno iz svog doma. To ne znači da angažovanje mase predstavlja lako rešenje koje će revolucionarno promeniti praksu. Koliko god da se na prvi pogled može pomisliti suprotno, upravo ova metoda pred planere stavlja nove izazove kako u pogledu pristupa problemu, tako i u evaluaciji informacija koje se tokom postupka prikupe.
U svom radu "Crowdsourcing procesa učešća javnosti u projektima planiranja" Daren Brabham polazi od činjenice da internet kao medij dozvoljava sakupljanje kolektivnog intelekta među populacijom, na način na koji sastanci "licem u lice" prilikom planiranja to nisu u mogućnosti i razmatra u kojoj meri angažovanje mase u rešavanju problema putem interneta može biti odgovarajući model u procesima urbanog planiranja. [2]
Zastupajući stav da ova metoda može doneti benefite, on opisuje njen potencijal kroz razmatranje hipotetičkog slučaja planiranja – izgradnju novog kvarta u zamišljenoj urbanoj sredini. Kao polazna osnova pretpostavljeno je da je komisija za planiranje odabrala program/platformu putem koje će pozvati javnost da se uključi u proces. Participativna procedura se nakon toga odvija po sledećem principu:
Iz ove naizgled proste i očigledne procedure moguće je naučiti mnogo. Pre svega, neophodno je eleminisati premisu da masa nije sposobna da puži stručna rešenja, i to ne samo zbog toga što je pogrešno doživeti je kao datost, već i zato što je ona sama po sebi u ovakvom postupku neprimerena i predstavlja odraz diletantizma. Stručna javnost kao nezaobilazni učesnik participativnih procedura ima zadatak da posmatranjem i analizom, uoči vrednosti koje imaju pozitivan uticaj na društvo i zajednicu, a zatim ih implementira u plan na način koji zadovoljava kriterijume struke i zakonske regulative.
Primena metode angažovanja mase u rešavanju problema putem interneta, na ovaj način je omogućila svim građanima da se uključe u postupak, a jedini preduslov za učešće bio je kompjuter sa internet pristupom. Ni u jednom trenutku ne smemo zaboraviti da se ovde ne radi o revolucionarnoj promeni, već jednostavnom evolutivnom iskoraku u načinu komunikacije sa eksternim javnostima sa ciljem rešavanja određenog problema - pristupu koji u jednu ruku predstavlja nepto sasvim drugačije od nekadašnjeg outsourcing-a.[3] Učesnici nisu primoravani da svoje predloge daju javno, u unapred predodređenim terminima i lokacijama, nisu imali potrebu da se suočavaju sa različitim političkim stranama, neistomišljenicima isl. Pristigli predlozi su prvobitno vrednovani od strane građana, a tek nakon toga su predati nadležnim organima. Sa druge strane, omogućen je i različit nivo učešća. Građani su imali mogućnost da dostave svoje predloge, ali i da samo glasaju za one koji im se čine najboljim. U krajnjem slučaju, čak i ukoliko nisu želeli da se uključe u bilo kom obliku, građani su se mogli upoznati sa projektom i informisati o njegovoj ralizaciji putem web stranice. Poseban benefit ogleda se u činjenici da je otvoren jedan potpuno novi kanal, putem koga su se mogle javiti nove, originalne ideje, do kojih ne bi bilo moguće doći uobičajenom praksom. Ovo je moguće upravo zbog činjenice da ovakav pristup direktno odgovara na dva ključna problema tradicionalnih metoda - prostorno i vremensko ograničenje, i podložnost učesnika kontekstualnim faktorima. [4] Ekspertski timovi, bez obzira na svoju stručnost, često nisu u mogućnosti da problem sagledaju na isti način na koji to čine oni koji se sa njim svakodnevno sreću i na čije živote on direktno utiče. Upravo zato, ove grupe mogu dati originalne pristupe koji mogu unaprediti trenutnu sliku i dovesti do trajnog rešavanja istog.
Izvor: Autor
LEPE IDEJE ILI RAZVOJNE ŠANSE?
Da bi ovakvi pristupi postali praksa, neophodno je strateški raditi na njihovom implementiranju. Zakonom propisani minimum aktivnosti koje treba da omoguće učešće javnosti u procesima planiranja, često poprimaju funkciju zadovoljenja formalnosti. Ipak, ukoliko nešto nije striktno definisano zakonom i pravilnicima, to ne znači da se ne može realizovati. Jasno je da zaključci moraju zadovoljavati određenu formu kako bi mogli biti razmotreni, ali to ne utiče na način na koji ćemo ih prikupiti.
Da bi model komunikacije koji će se zasnivati na upotrebi interneta i crowdsourcing principa mogao da obezbedi polaznu osnovu na kojoj će imati šansu da zaživi i da merljive rezultate, potrebno je da ispuni sledeće kriterijume:
Minimum informacija - da bi zadatak mogao biti razumljiv ciljnoj grupi kojoj se upućuje, on mora sadržati jasno definisan minimum informacija koje će se učesnicima staviti na raspolaganje. Pod minimumom se prvenstveno misli na jasnoću u definisanju informacija, pre nego na njihovu količinu. Konkretno, ukoliko se diskutuje o projektu koji ima uticaj na područje koje se nalazi pod zaštitom grada ili države, neophodno je pružiti sve informacije o trenutnom stanju, kao i o promenama koje će se dogoditi ukoliko dođe do realizacije plana. Informacije koje bi se zasnivale na grubom opisu projekta i prikazu plana regulacije, kao što je i dosadašnja praksa pokazala, ne bi bile dovoljne.
Formalizovanu strukturu - Način sumiranja informacija dobijenih učešćem javnosti, mora podrazumevati definisanu formu u koju će se izvršiti unos. Ovo je neophodno da bi se omogućio jednostavan transfer podataka među različitim institucijama, njihovo pohranjivanje u elektronske baze podataka, kao i naknadna obrada.
Fleksibilnost pristupa - U ranije opisanim primerima, evidentno je da različiti pristupi daju različite rezultate. Zato je neophodno da se svakom pojedinačnom slučaju prilazi sa posebnom pažnjom, odnosno da se ne insistira na uspostavljanju generalizovanih sistema pravila koja će biti opšte primenjiva. Time se neće omogućiti suštinska promena situacije, već će se suštinski birokratski postupak čija je primena dala nedovoljne rezultate u oflajn prostoru biti prenet u onlajn prostor.
Kvalitet umesto kvaniteta - Prisustvo velikog broja učesnika svakako je izuzetno poželjna okolnost u svakom obliku organizacije javnog uvida, odnosno rasprave. Ipak, u zavisnosti od projekta kojim se bavimo, uvek je potrebno razmotriti mogućnost uvođenja dodatnih filtera, koji će segmentirati zainteresovanu javnost i rezultovati izborom učesnika koji mogu pružiti kvalitetne informacije.
Decentralizovanost u pogledu mesta - kao što se i u oflajn prostoru interakcije povodom različitih pitanja dešavaju na različitim mestima, koja najčešće nisu ni planirana za tu funkciju, isto pravilo važi i za onlajn prostor. Insistiranje na održavanju različitih aktivnosti u okviru jedne centralizovane adrese može znatno ugroziti potencijal budućih projekata. Lakoća pristupa internetu ne znači da su i njegovi korisnici spremni i dostupni za nametanje pravca u kome će se kretati. Umesto da se insistira na postavljanju svih javnih rasprava na jedno mesto, potrebno ih je doneti na sva ona mesta gde korisnici već pokazuju spremnost za njih. To znači da institucije moraju razmotriti načine putem kojih će određeni stavovi izneti na društvenim mrežama, forumima, blogovima i drugim stranicama dobiti svoj legitimitet.
Kombinovanje oflajn i onlajn aktivnosti - Apsolutno premošćavanje aktivnosti u oflajn prostor sa sobom nosi određene rizike (verodostojnost podataka, zloupotreba anonimnosti isl). Zato je po mogućnosti preporučljivo da se jedan deo aktivnosti uvek veže za prisustvo u oflajn prostoru - npr. preuzimanje "ključa" za pristup onlajn portalu, inicijalno informisanje o projektu isl. Takođe, ovo ne smeju biti ograničavajući faktori, već samo aktivnosti čiji će stepen uspešnosti uticati na verodostojnost rezultata u celosti.
Ovo su svakako samo osnovne ideje, zasnovane na modelu koji je postavio jedan od najaktivnijih istraživača primene crowdsourcing metoda u urbanizmu, odnosno njegovom posmatranju i vrednovanju kroz okolnosti koje su svojstvene našoj zemlji, ali generalno i zemljama u regionu pa i EU. Problem nedovoljne participacije u procesima urbanog planiranja jeste globalni društveni problem, i zato mu se kao takvom treba i pristupati.
Hvala Vam na čitanju!
LITERATURA:
[1] Healey, Patsy. Collaborative planning: Shaping places in fragmented societies. UBc Press, 1997
[2] Brabham, Daren C. "Crowdsourcing the public participation process for planning projects." Planning Theory 8.3 (2009): 242-262.
[3] Howe, Jeff. "The rise of crowdsourcing." Wired magazine 14.6 (2006): 1-4.
[4] Brabham, Daren C., Thomas W. Sanchez, and Keith Bartholomew. "Crowdsourcing Public Participation in Transit Planning: Preliminary Results from Next Stop Design Case." Transportation Research Board 89th Annual Meeting. No. 10-3730. 2010.
