Већ сам забасао у године. Припадам категорији старијих момака. Што би рекли моји Смедеревци, мушка уседелица. Што се тиче моје женидбе, сви су забринутији од мене. Попели су ми се на врх главе са женидбеним комбинацијама. Те ми наводе неке баба девојке, те неке миражџике, а да не причам о распуштеницама, удовицама… Моја мати већ деценију ме по том питању грди:
-- Ево оженио се Бане Митин, па Мирче Јоцин, па се удала Милена Ђурићка па… Шта ти мислиш, кад да ти се рађају деца па…
Онда предвече кренем на пробу хора. Моја баба Невена седи у башти и штрика, па ће онако заједљиво:
-- Јел ти радости бабина, мушко првенче да нећеш може бити дидеш у калуђери? Кад ћеш бре, једаред, да се ожениш, ванцаго ниједна? Па да баба доживи да има пара унуче.
Прођем кроз капију, а баба још тртља. Тако, свакодневно пролазим кроз канонаду. Ма већ сам огуглао на све то. Стижем онако временски кнап на пробу хора. Пред улазом у салу, у којој се одржавају пробе не чујем уобичајени жагор. Све мирно, а учинило, ми се да сам малочас видео на прозору сале, Ђурицу тенора. Када сам ушао у салу, сви ћуте и смејуље се. Онда мој хорски колега Жарко тенор диже руке у стилу диригента хора, и замислите… Отпеваше ми песму ПРОЂЕ ЛЕТО ТРИДЕСЕТО ЈА НЕОЖЕЊЕН ОСТА. Онда граја и врисак. Збуњен сам, али примам шалу:
-- Колега, Ђурице најмлађи, си иди у самоуслугу и купи на мој рачун шта хоћеш, да се мало почастимо у паузи пробе. Професоре Жарко знам да си ти измислио ову шалу. Не љутим се. Само да знаш, смејала се кука кривом дрвету. Не заборави да си већ забасао у четврту деценију живота.
Да није деда Ђоке Пијуковића и госпа Милице Калановић, диригенткиње хора био бих најстарији у хору. Сви се помирили са мојом судбином. Баба Невена ме понекад погледа онако преко наочара, заврти главом и ц,ц,ц. Мама престала да звоца на конту моје женидбе. Огласи се, када се роди неко унуче у комшилуку. Право да кажем, уклапам се у Смедеревски миље живљења, као окорели нежења. Дигао сам руке од самог себе. Све више размишљам да се замонашим. Захватило м,е што кажемо ми православци, униније.
Чуда се ипак дешавају, ненадно згазим на луди камен. Оженим се новом хорском колегиницом, контраалтом Драганом. Тетка Милица, диригенткиња хора честита нам и каже:
-- Честитам, постали сте четврти брачни пар у хору Абрашевић.
Убрзо ме је живот ставио у улогу будућег тате. Чекамо бебу. Радосни смо и нестрпљиви. Благо Драгани, будућој мами, она бар штрика.
Будућа мама, старија прворотка је на одржавању трудноће у Градској болници на Звездари у Београду. Епидемија свињског грипа у јеку, посете нису дозвољене. Помирен судбином, уврстим се у галерију будућих тата. Дежурамо испред зграде породилишта. Гледамо у прозоре да нам се после лекарске визите јаве наше труднице. Тако неколико дана.
Онда поче да пада снег. Већ недељу дана непрестано. Пада, пада ли пада. Смедерево одсечено од света. Затрпано снегом. Општи колапс. Саобраћај не функционише, нема штампе, нема млека. Памтиће Смедервци зиму 1984. године. Ја, посебно.
Мој први комшија деда Мића, звани Мића Шаренко. Умрла му супруга баба Јаворка, живи сам. Испекао прасе па ми донео плећкицу. Потрудим се па скувам кавурму од прасеће изнутрице. Однесем шест сармица деда Мићи. Тако протичу дани у снежној блокади. Чујем се свакодневно са кума Радицом. Извештава ме о ситуацији са супругом. Ево малопре ми се јавила:
-- Да частиш тато, добио си у 3.15 сина. Драгана је добро прошла на порођају. Знам да сте се договорили, да се зове, ако буде дечак, Растко, а девојчица Христина.
Снег нас начисто затрпао. Спречава ме да одем у Београд да видим бебу. Деда Мића скувао пихтије, а ономад отворио аковче вина. Па кој ти даје. Ево га са понудама. Улази без куцања и муњевито ми поцепа кошуљу, каже:
-- Ваља се бре, кој добије принову да му се поцепа кошуља.
Мој син Растко, баш нашао да се роди 9. фебруара, по овом кијамету. Од деда Миће ћу да шлогирам, стално ми доноси неке гурманлуке. Снег више не пада. Војска припомаже да се пут рашчисти. Коначно стиже вест од кума Радице, да су Драгана и Растко добро. Добили су отпустну листу. Сад могу кући.
Драгана седи на канабету и доји дете. Збуњен сам у улози тате и ошамућен од густине догађања око ове радости. Упада деда Мића и доноси пуну котарицу неопраних судова:
-- Не било ти заповеђено, аџијо, да ми опереш ове судове. Алал ти вера што си ми наоштрио ножеви. Ономад када сам секао прасећину клизне ми нож те засечем прст и поткачим мало шаку. Да сам мало више запео, остадох без прста. Посекотина се дала на зло. Срећа да нам је Бог дао за комшију хирурга Анджеја Пшибишовског, оног Пољака. Само је цоктао и загледао и прст и шаку. Уопште није штедео завој Види како ме је уфашовао. Ево донео сам и пола прасета, са овим судовима.
Иначе, слабо залазим у кухињу. Уђем понекада да скувам кафу, или да нешто мазнем из фрижидера. Пијемо кафу. Беба сиса. Боже колико личе деда Мића и Драгана, пегави су и шарени ко краставци. Бацим поглед на судоперу крцату судовима. Шта ћу, заврнем рукаве и приступим овом. мушкима немилом послу. Некако преживим ту Голготу, прања судова. Одвојим деда Мићине судове и потрпам их у његову котарицу. Ставим одозго кутију наполитанки.
-- Скувао сам још по једну кафу. Вас двоје сте праве кафаре, Ћеифите кафу и причате ко две жене крај бунара, док ја трунем у кујни. Џаба га било, овакву пошаст да доживим. Оволико судова да оперем. Бриде ми бре, руке до лактова. Од данас Расткову маму зовем Шаренко. Много сте бре слични тако шарени и глагољиви. Него деда Мићо, да метнеш ти ову моју шарену жену Драгану у тестамент, па…
Дођем кући из набавке. Треба за бебу све и свашта. Затекнем Драгану у кухињи. Пере судове и гунђа. Кажем, онако за себе, у своју одбрану, јер чим она гунђа, значи да сам нешто забрљао.
-- Ма опрао сам судове, али опет ништа без женске руке.
Излази Драгана из кухиње и носи плаву шерпицу са белим туфнама, каже:
-- Ма ајде ћути, тамо у кухињи, само што није никао коров. Ово је деда Мићина шерпица. Правила сам кох, па ево, однеси му и захвали се на прасетини.
Nikon D40, Nikkor 18-135mm f3.5-5.6, ISO400, 50mm, 1/60 sec, f5
Одем код деда Миће и пружим му шерпицу са кохом.
-- Ево деда Мићо послала ти кох твоја шарена ћерка Драгана. Каже да се мало засладиш.
Насу ми деда Мића у чашу мидерку црно вино од хамбурке и прокупца.
-- Кажи мојој шареној ћерки да је јако пажљива и понеси јој банану и две мандарине. Не иде да се шерпиче врће празно.
-- Ма деда Мићо, Драгана каже да је то твоја шерпица.
Деда Мића загледа шерпицу и одоздо и около, па ће:
-- Ма, јок, бре, није моја. Јес да и ја овако везујем моје шерпе и шерпичиће сас канапче, ко што је и ово шерпиче везано, ал ово није мој чапар.
Попијем још једну мидерку вина. Понесем шерпицу са бананом и мандаринама. Уђем у кућу тихо, на прстима да не пробудим бебу. Драгана доји бебу и гледа ме право у очи.
-- Опет си са деда Мићом попио неку чашицу. Што пијеш кад ти шкоди.
Ма јок бре, жено, само сам попио две мидерке оног његовог црњака. Не шкоди ми ич.
-- Да, да, две чаше. Таман довољно да већ други пут шеташ ту његову шерпицу. Стави му две јабуке и врати му, коначно шерпицу. Обојица кад попијете зашашавите.
Опет ја код деда Миће. Он већ стекао условни рефлекс, чим ме угледа, на вратима налива ми мидерку црњака. Пружим му шерпицу другом руком се прихватим мидерке и попијем вино на екс. Гледа ме Шаренко, зачуђено, није навикао да пијем вино на екс, па ме пита:
-- Кој ти бре, ђаво јутроскице. Шеташ то шерпиче по овом снегу ко луда Анта.
-- Е, Шарени доообро питање. Правите ме блесавим и ти и она твоја шарена ћерка. Шетате ме по овом снегу и мразу са овим копилчетом од шерпе, Сад ћеш ти мени да кажеш како знаш да ово није твоја шерпица.
Деда Мића ме гледа онако подозриво док ми сипа винце у мидерку. Накривио главу ко Јова кривошијан и жмири на једно око. Онако изнеррвиран треснем оно винце, опет на екс. Уста деда Мића са шерпицом у руци и позва ме у собу.
-- Да знаш бре аџијо, јес да си аџија, ал си шашавко што те нема у два среза. Да знаш да ћу моју шарену ћерку да врнем кући. Ниси ти бре човек за њу. Ма нема бре ништа од тестамента и мираза. Погледај тамо на дувар. Јел видиш моје шерпе и шерпичићи.
Погледам на зид, а мој деда Мића на свим шерпама, од највеће до најмање везао за дршку канапчиће, укуцао ексере десетак сантиметара испод плафона и окачио шерпе и шерпице на ексере, онако педантно у савршеном реду. Прво ону највећу у кући, па онда редом, мању па мању па … и ону најмању на крају. Оне треће од позади нема. Само закуцан ексер:
-- Ето, ванцаго једна чупава. Је л видиш да то није моја шерпа. Еј, бре, моје шерпе су све, све до једне гараве споља. Јербо их само изнутра перем.
Пресамитим се и почнем да урлам од смеха. Кад сам се прибрао од смеха, рекох му испрекидано кроз смех и сузе.
-- Еј бре, ша, ша, шарена Ванцаго. О, о, о, во је твоја шеее, шеер, пица. твоја шарена ћерка успавала бебу и поново опрала судове. Тако је опрала и онај деценијски гареж са твоје шерпице. Прогледала ти бре, шерпица:
-- Може бити, нисам ни знао да ми је шерпиче плаво са белим туфнама. Шашавко један саћу да утуцам ово шерпиче о ту твоју чупаву главу. Ајд сад да попијемо по једну мидерку вина у част шерпичета што ми се врнуло кући овако сумивено. Е, ово шерпиче не диде више нигде из куће. То шерпиче смо Јаворка и ја добили за младенци пред рат, од кума Трише бициклисте, 1937. године .
Улази кумица Јована. Усплахирена.
-- Куме Зоране, послала ме кума Драгана да Вас зовем кући. Дошли гости да виде бебу. Питају, где је тата да му цепамо кошуљу? Када су чули да сте отишли да вратите шерпицу, сви су се смејали.
Зграбим шерпицу и одмах кренем кући. Кумче Јована трчкара за мном и клиза се по снегу. Када сам ушао у собу препуну гостију, сви су упрли прстом у шерпицу. И наста цика и смех до зуза. После ми поцепаше кошуљу.
-- Немојте људи, ако Бога знате, то ми је последња кошуља. Немам више ни једну кошуљу да обучем. Једва смо се сви смирили. Кад, ненадно се отворише врата. Хрупи деда Мића шаренко са флашом вина. Седе за сто и извади из џепа две чаше мидерке. Насу их вином. Сви ћуте.
-- Слушај аџијо, дошо сам да ми врнеш, моје шерпиче са беле туфне.
