Одмах по светом Сави поче да дува неки топао, јужни ветар. Дунав надошао те потопио мали кеј на смедеревском пристаништу. Бадем процветао. Трава зазеленела. Деца беру љубичице и висибабе. Пчеле излетеле из кошница. Голубови радосно гугучу. По авлијама око Петријевачког потока размилеле се и скачу жабе. Гаталинке се попеле на дрвета и на куће па крекећу. Овакву најезду жаба у ово време не памте ни најстарији Смедеревци. Изашла и по нека змија чуваркућа. Не памти се овакво отопљење средином фебруара, о светом Трифуну. Баба Цаја, деда Ивкова, каже: „Ово, са ове жабе, не дизиђе на добро“.
Са пијаце се враћају Мица, Мите Дзиндзе, и Симка, Григорија Руса. Натовариле се, пуни им зембиљи, котарице и мреже. Сустижу Душанку, Лукину, која се подбочила, носи на обрамици зембиљ и котарицу скренула је код Коџасовог млина у Гарави сокак. Ухватила пречицу за копчарску малу преко Петријевачком потока, и кад је била на сред масне ћуприје, застаде. Окрете се и погледа према Коџасовом млину, учини јој се, као да је разабрала да је неко зове из оне гунгуле и ларме на почетку Гаравог сокака.
-- Еј, мори, комшико Душанка, кад год забулиш ту шарену мараму ти ништа не чујеш. Вичемо те, вичемо, још од Бате казанџије а ти нас ич не чујеш, ни пет паре не дајеш на нас две. Загледала си се у они млади Арнаути што стружеду дрва.
Душанка заврте мараму иза увета, начуљи уво да их боље чује, па ће:
-- Море ови Арнаути, што истовараду ћумур у Гарави сокак направили гунгулу, дигли ларму, свађаду се на онај њиов арнаутски језик, велику су каламбуру направили, па ве може бити због ради тога нисам чула. Него, комшико Симка, да сврнемо код мене на кафу, сад сам купила по једну кесу Саку и Здравку па ћу да их помешам са оном Курдијановом чистом кафом. Теби ћу да додам и мало цигуре, знам да је волиш у кафи. Да се мало почастимо. Има један проблем, Мицо, мој Лука однео нашу воденицу за кафу још ономад код твог веселог Мите да је наоштри, па се заиграли домине и мало попили и мој Лука се уопште не сећа зашто је ишо код твог Мите, каже: „Ма бре жено, кака воденица, каки бакрачи“. Погледај шта је са ту воденицу, па ако није наоштрена да ми позајмиш твоју да самељем ово мал кафе па ћу да ти врнем воденицу и ће добијеш ујам. Знаш Симка, ономад сам уватила једну жабу гаталинку, па да ми направиш онај напитак са којим си одвикла ону твоју пијандуру Григорија Руса од ракију. Знаш мој Лука претерао сас ракију. Ма, нема он тако лошу нарав кад се опије, али није баш здраво да толико пије, видим мал, мал па се нешто пресамити од болова. Чупа га нешто у стомаку
На патерице од светог Трифуна, које ове године падају у недељу на ускршње покладе, окупило се старо друштво. Домаћин чорбаџи Ћира пекар зашипио пекару и поставио велики пекарски сто на коме меси хлеб и пециво и растеже бурек. На њему ће бити славска трпеза, послужиће све што је остало од славе. Ваља појести све мрсно у кући јер од сутра до почетка васкршњег поста је бела недеља у којој се једе само бели мрс. На челу стола седи Мита Дзиндза, комшија и кум домаћинов, што би рекао Лука шустер за њега „Каки је, мали, па јецав, а још бос по глави у шта се само загледала она његова жена лепотиња, сремица Мица. Мањ, ако је није занео својом песмом, а пева ко славуј, певао јој сигурно серенаду, сас тамбуру под прозор“. До њега комшија и побратим домаћина чорбаџи Ћире Момчило пекар у пензији у белој кошуљи и сивом стајаћем оделу са значком доровољног даваоца крви на реверу, обријан и румених образа и као и увек расположен за добру песму. Па Стева Бакаба ко глумац у оделу светло браон боје и Борселино шеширом на глави, што му га купили Момчило и чорбаџи Ћира после оне пекарске ујдурме на Крстовдан, кад је заспо па му исекли, те скували шешир у пихтије, које су он и Рада Педиканац онако припити, појели у сласт. Лука шустер Припомаже домаћину чорбаџи Ћири око трпезе. Фали само Павле Рус који живи у стану изнад пекаре. Сви су они другари по песми, певају у црквеном хору Слога.
У пекару кроз врата из авлије улази Ђала млекаџија из Петријева, донео чорбаџи Ћири пекару на обрамици две кофе сира за бурек. Чорбаџи Ћира га позва за трпезу.
-- Ајде Ђало седи са нама да се мало заложиш, жива ти мајка, ајде. Јуче и прекјуче, на славу и други дан славе, били смо сви са женама и децом онако породично. Да знаш само шта си пропустио. Расположене биле, па певале Павлова жена Светлана Фјодоровна учитељица клавира и твоја слабост Роса циганка, жена од овог мог побратима Стеве Бакаба. Како ли је само нашо таку лепотињу за жену. Обукла црвени костим сас белу блузу па су сви гледали у њу, онако црномањасту и лепу. Данаскице су патерице, мушка слава. Ајде Ђало, жива ти мајка.
-- Ма чорбаџијо, немо да ми стајеш на муку. Ћу цркнем што нисам видо Росу циганку. Ево мене, само да утерам коња са чезама у авлију, па да покријем коња сас поњаву, а и да донесем балон са оним нашим црним вином, још је под комином. Пратио ви мој тата Љубомир и све ве поздравио и позво да дођете сви код нас у Петријево на заветину, на Спасовдан, извињава се што нисмо могли да дођемо. Телила нам се крава, а и мали Раденко назебо, има неку ватру још од прекјуче. Изгоре дете начисто.
Ћира пекар узе са пекарске вуруне дрвену лопату за хлеб, те њом трипут чукну у плафон, да јави Павлу Русу да сиђе у пекару. Тупе, тупе, тупе низ степенице сиђе мала Светланица и хрупи у пекару па рече:
-- Каже мој дедушка Павле, са ће да сиђе и замолио те, деда Ћиро, да му пошаљеш по мени стипсу јер се посекао малочас када се бријао, тргао се кад си лупио оном дрвеном лопатом у плафон. Каже „Ну, овај чорбаџија ће једног дана да нам сруши кућу са овом дрвеном лопатом, Нешто је много ојачао“.
Улази Павле Рус, увек елегантан са жирадо шеширом на глави и папирићем залепљеним на образу на месту на коме се посекао када се бријао. Сви се загледаше у њега, онако елегантног, а он скиде жирадо шешир, поклони се па запева ону руску, матроску.
-- Свјатит, свјатит мјесец високо–о ње њиско, високо-о ње њиско, високо-о ње њиско. Здравствујте тавариши маји, биће песме, има нас за мушки секстет. Што лепо мирише она сарма што се крчка у пекарској вуруни.
Nikon D40, Nikkor 18-135mm f3.5-5.6, ISO360, 20mm, 1/60 sec, f3.8
Лука донесе из подрума и стави испред сваког по тањир пихтија, Стева Бакаба одби пихтије. Момчило се зајапурио од Ђалиног вина, пева 12 разбојника, само реже оним својим тенором, а Павле Рус му држи доњу терцу. Пошто су ракију преградили предјелом и пихтијама, друштво већ увелико пије вино петријевско, Ђалино и Љубомирово. Стева налио чашу мидерку па ће уз тамбуру, онако ко француску шансону, стихоклепац, враг и мангуп један.
-- О, Ђало, како ти је лепо и румено ово твоје вино, ко лице оне твоје шумадинке Славке. Само она зна тако заносно да пева, а тек кук, струк, па бедра а они њени бели зуби. Ох, дао би ти моју Росу циганку са све циганчићи, а од Славке би направио уметницу, знаш каку певаљку. Па шта кажеш, Ђало?
-- Кажеш, Стево са све циганчићи, каки су лепи, љубим им маму Росу. Ма важи, Стево, договорено, и онако кад год се врнем са вашара, она моја Славка прети да ме закоље знаш да је она из ону ајдучку фамилију, Тимић, јес да лепо певаду ал су ајдуци и бојџије, сачувај Боже. Има уз Славку да ти дам и мираз. Два ножа и сикиру. Знаш ону сикиру што ми са њу претила кад смо се врнули са паланачког вашара. Оно, кад смо онако припити спавали сви заједно ко праци испод коша. Кад она држећи у руци сикиру каже: ,,Кад те уватим Ђало, за уво има са ову сикиру да те окрешем ка грану, а шта ви остали гледате, вас ћу све да премлатим ко краставци са ову држаљу од сикиру“.
Чорбаџи Ћира сипа сарму у тепсије, па ће:
-- Ајде и ти Стево да мезнеш мало питију. Немо да бринеш, шешир ти је на глави није у питијама. Како би ти дошао до новог шешира да ниси појео онај стари.
-- Па јес, право кажеш.
Донесе чорбаџи Ћира из подрума једно тепсијче за бурек наливено са пихтијама и спусти на сто пред Стевом. Он чалабрцну, онако мрљаво, мало под крај. И узе да штимује ћемане. Мита Дзиндза се нешто умудрео па зацрвенео од пића. Нешто истеже шију, па мало попусти машну око врата и откопча сако. Сви се ућутали, чекају сарму. Стева Бакаба наштимовао ћемане па поче опет да тимуљи по оним пихтијама и цуга винце из чаше мидерке. Загледа се у Миту Дзиндзу, ухвати се за ћемане, па у оној тишини гудалом развуче ЕФ. Мита Дзиндза се прену, па још мало попусти машну око врата, задрхта му брада, заметну главу на наслон од столице па са сузама, јецавим гласом, затворених очију поче да пева
-- АЈ, ОДМЕТНУ СЕ МАРА У АЈДУКЕ…
После сваке строфе Стева свира, онако тужно фол шпил за следећу строфу, плаче и Стевина виолина. Мита извади из џепа марамче те обриса сузе а потом и ћелу. Сви рондзају. Једва Мита јецајући заврши ову тужну песму. Усне му још подрхтавају, заметнуо главу, не отвара очи а сузе му само лију. Сви погнули главе над тањирима и онако уполовачени од пића, шмрцају. Жао им што Мару ухватили Турци. Сви ћуте и шмркћу. Момчило диже главу, па ће онако жалостиво:
-- А и та Мара ког ђавола тражила крај Мораву кад не зна да плива.
Сви се мало примирили. Ђала млекаџија оборио главу, и даље јеца. Чорбаџи Ћира га гледа па ће:
-- Аман Ђало, доста са то жалостиво јецање, раскуко си се ко нарикача на гробље.
-- Ма немо чорбаџијо да ми стајеш на муку, сетио сам се покојне девојке Маре из Горњу Дубону што је рипила у Дунав и удавила се зато што је била масарка, па јој њени нису дали да пође за мене, осредње стојећег, млого смо се волели.
Стева Бакаба доштимава ћемане и гледајући у тепсијче са пихтијама пренеражено рече:
-- Ју, побратиме Ћиро, зашто трепљеду ове питије.
-- Ајде, ман се побратиме Стево сас ту празну причу, мандовска посла. Од како смо ти благочестиви наш побратим Момчило и ја поштено, да те обештетимо, купили тај Борселино шешир теби ти се стално нешто привиђа, стално нешто булазниш. Сад ти и питије трепљеду.
Стева Бакаба узе наочаре од Павла Руса, те се онако загрејан од винцета опет упиљи у тепсијче са пихтијама па ће:
-- Немо да се шегачите, ама, немо да ме правите блесавим, опет трепљеду питије, кад вам кажем.
Столу прилази носећи у рукама тањир пихтија и још два чокања ракије Елена Гркиња, Ћирина жена. Па се и она упиљи у тањир.
-- Стварно трепљеду овија питије. И, ју, ју, ју па то је жаба гаталинка ушла у питију. Мора да је из авлије упала у ладно подрумче. Тако си она по онај мрак нашла убаво место у тепсијчето сас топлу питију. Сад је, стегнута па си сирота нема куд, те мора да слуша како ви пејете и плачете. Јадна си она слуша наше људске глупости и трепље. Нема куд, јадна жаба.
Наста граја, русвај и смејурија на рачун Стеве и жабе. Павле Рус се заценио од смеха па га ухватио неки кашаљ.
Стева устаде и зину оним својим крезавим устима. Преста граја, сви умукоше, ћуте и гледају у њега. Свећа пуцкета. Он скиде са главе Борсалино шешир те њиме покри жабу у пихтијама. Окрену се према икони светог Трифуна па се прекрсти и рече. Шта смо ми цигани Богу згрешили.
-- Тако су и моем ујка Мијомиру у Сипањицу, у његову тазбину, кад је ишао на њиову славу Петковицу, шураци, они Сипчански цигани бакрачари уватили у Језаву краставу жабу и метули му у питију. Он, онако загрејан од ракију, гладан и прозебо, прободе жабу са виљушку а она крекну. Мој ти се ујка Мијомир пренерази, те рипи са клупе, па се одма скљока и обезнани. Од једаред га ударио шлог, те поче да зева и да трепље ко жаба. Сви га пазили, долазили лекари и она Живка врачара са Убилаца, а он само трепље и дува. Четврти дан тачно на светога Луку, после подне, одједаред, мој ти ујка Мијомир отвори очи, и рече ,,Еве је моа мама Агница дошла по мененака да ме води“, и тако само зевну, па трепну дваред и затвори очи. Засвагда.
--Шта ли смо ми цигани Богу згрешили? Да нас раните са те жабе.
Тајац.
Пламен у кандилу изнад иконе светог Трифуна затрепери, сукну мало у вис па утрну.
Стева Бакаба се прекрсти трипут и дубоко поклони према икони светог Трифуна, па погледа у Момчила који уста те се и он прекрсти па рече:
-- Ја немам ништа сас тим. Мислим, што се тиче на прилику и на ту жабу, што трепље у питију.
-- Ја немам ништа сас тим.
