Сабајле писне локомотива, креће јутарњи воз за Пожаревац, преко Мале Крсне. Светислав Манојловић машиновођа чувеног воза Оријент еекспрес младалачки, чило устаје из кревета. Хитро изиђе на веранду према горњој авлији. Сумије се и подмије, увек у лавору на умиваонику. Понекад журећи заборави да заврне, ону чесмицу, звану пипа на канти која виси на зиду изнад умиваоника. Тад исцури сва вода из канте, прелије лавор у умиваонику и направи поплаву те пофајта ћилимове прострте по веранди. Има купатило у кући, али му је навика из детињства да се сумије у лавору. Једино увече уочи преузимања воза Светислав се детаљно ориба у кади. Каже: „Обавим генерални штрокопер“. Исто тако и када се врати са пута, јер сачувај Боже да легне онако гарав и штрокав у свој француски кревет, у свог Лују.
Тако за непун сат опет писне локомотива која вуче воз за Велику Плану. Исто преко Мале Крсне. Е, Светислав је већ у том возу. На трећи писак устаје са новином у руци. Маше, поздравља раднике и рабаџије у запрегама, све ранораниоце и све оне који чекају испред рампе да воз прође, па да се дигне рампа. Маше и баба Јоки која стоји на басамцима испред своје кафане. Подбочила се, једном руком а другом маше, поздравља воз. Светислав преседа у Малој Крсни, у воз Оријент експрес. У возу ће се пријавити возовођи, французу, преузеће смену од колеге машиновође, углавном француза. Воз ће наставити да језди према Оријенту, до Цариграда. Неки пут, обратно, у Малој Крсни преузме локомотиву која вуче воз у правцу кретања за Београд за Европу за Париз. Тако цео радни век, до пензије.
Дочекао је Светислав пензију у добром здрављу.
Сабајле писне локомотива, креће јутарњи воз за Пожаревац. Светислав сада већ пензионисани машиновођа чувеног воза Оријент експрес, буди се по навици, у исто време као да је још увек у служби. Буди се постепено, бојажљиво. Још је несигуран где престаје сан, а почиње јава. Раније, деценијама је по навици нагло устајао, ђипао из кревета на први писак локомотиве. Од скоро, од како се једног јутра после наглог устајања стропоштао поред кревета устаје опрезно, лагано, бојажљиво. Чека друго оглашeње локомотиве, два кратка и један дугачак писак. Значи воз је изишао из кривине код тврђаве. Од рампе код дрвене ћуприји на Језави и баба Јокине кафане, ухватио правац за Малу Крсну, за Пожаревац. Добро је, чуо је троструки писак. Значи будан је. Придиже се, полако,прво на лактове и гледајући према прозору, ослушкује да ли је престала киша која је, чини му се сву ноћ ромињала. Не сме да устане нагло. Придиже се полако и већ седи у свом барокном, француском кревету. Купио га у Паризу у некој старинарници, на Порт д кињонкур добио је попуст јер је купио још бојлер што се ложи дрвима и каду и то највећу. Купио је и брушено огледало за годишњицу брака својој жени Алексији. Све половно, али у добром стању. Лако се погодио и добио попуст. Антиквар му рекао да је то кревет са двора француских краљева, Лујевих. Светислав, висок човек, двометраш у железничарској униформи. онако, тек ради пробе опрућио се тада по кревету и протегао. Помисли Овај кревет је баш за мене кракатог. Таман је за мене. Мора да је прављен за неког дугајлију као што сам ја. Таман, кад год се вратим са пута да се опрућим по њему и слатко наспавам. Баш да се наспавам а не да се снебивам са Алексијом у оном, нашем кратком, дрвеном кревету што нам га направи као свадбени поклон наш старојко Цане тишлер“. Тако се Светислав снабдео са правим француским лежајем, лујевским креветом. Из милоште га прозвао Луја. Како је само у њему уживао када се врати кући исцрпљен бесаним ноћима проведеним по пругама од Париза до Цариграда у локомотивама воза Оријент експрес. Још увек ноћу сања возове, пруге, скретнице, рампе, ћумур… Сања на француском. Алексија је већ научила на те његове снове и бунцање на француском језику. Ништа га не разуме. Жао јој Светислава јер од како су се узели па до пензије више је провео на пругама са локомотивама, него код куће са њом, својом венчаном женом. Цео радни век, радио је тежак, стручан и одговоран посао. Кад оде на пут, Алексија почне да броји дане када ће се вратити. Жељно га чека. Више пута, када су били млађи, жељни једно другог, Светислав, онако гарав собали Алексију на под, на крпару поред француског кревета. После се окупа. Боже сачувај да легне онако гарав. Луја је имао свој култ у кући. Постељина увек чиста а Светислав и Алексија су легали у њега уредни, чисти.
Прође младост и већ су Алексија и Светислав у зрелим, старачким годинама. И даље се радују једно другом, али Алексија деценијама већ не спава са Светиславом у Луји. Играрије у њему су проредили. Раније, поиграју се и чим њен Света заспи, миран је само у првом сну. После почне да се џилита по кревету, да бунца и трабуња нешто на француском. Сања пруге, скретнице, возове, ћумур… Она се тргне из сна, престрашена. Некада је онако у комбрљању пригњави, па је који пут из нехата марне оним својим шакетинама… Једне ноћи Алексија престрашена врисне и седне. Седне и Светислав, у бунилу још прича на француском. „Е, месије Жорж смањите мало тај ћумур јел оћете да експлодира машина? Ма престаните да ложите. О Мондије!“. Кочи локомотиву, испушта пару. Сав унезверен у хладном зноју трабуња нешто на француском. Кад се мало разабере, у чуду згрануто гледа Алексију поред себе. Пита је:
-- Јел бре Цајо шта радиш ти овде у машини?!
-- Еј црни мој Светиславе мучениче, душу ти узео Оријент експрес, а и овај француски лежај, твој Луја унео је немир у наш живот. Нисам бре Светиславе на робији, да се сваку ноћ ркћем са тобом и твојим сновима. Гле како ми лупа срце џаба те било, и Тебе те и твога Лује. Да знаш од сутра смо у Луји само до твог првог сна заједно. А, Ти, еве ти га твога Лује, сав је твој па се комбрљај и ркћи у њему колко оћеш и свађај са Жоржом ложачем и са Пјером кондуктером и са Франсоа возовођом и… море и са црним ђаволом ако оћеш брееее Светиславе! Фајту ви вашу џељезничарску!. Да знаш, колико, сутра ћу да видим са попа Драгољуба да ти окади Лују, а и теби ти да ти очита молитву и да ти метне крстиће. Да истера тог ђавола из тебенака и…
Рече Алексија, зграби свој губер и распростре га у другој соби, по дрвеном кревету па уз јецаје дочека зору. Тако и дан данас. Јес да су проредили играрије у Луји ал бар, мирна јој глава од Светислављевих снова.
Тако, свако јутро Светислав се пробуди, сам у Луји, лагано се придигне и поседи мало, обује папуче па устане. Мора тако, лагано, мора од како је по навици једно јутро нагло устао, ђипио па се стропоштао поред кревета. Доктор Милић (иначе годинама као студент путовао на релацији Париз Београд и обратно. Сад је цењени смедеревски лекар, студирао на Сорбони), више пута га посаветовао да не устаје нагло, младалачки из кревета, него када се пробуди, да се протегне, па прво мало поседи у кревету и тек онда лагано устане.
-- Ма, месије Светиславе где, у ствари Ви журите? У пензији сте Светиславе. Не журите више на воз. Ето и ја сам ономад надрљао. Нагло устанем, рипим из кревета и одједаред смрче ми се пред очима, те се сручим поред кревета. Ево још ме боли лакат и кук и… Шта мислите месије Свето, не дај Боже да сам лупио главом? Према томе нема више журбе, од сада па довек. У пензији сте човече. Нема више Разлога да журимо ни Ви ни ја. Тако, месије Свето, увек ми је задовољство на овој предивној веранди попити кафу са Вама уз разговор на француском. Мало се присетимо минулих, француских дана па мало и обновимо француски. Јел тако? Да знате мало нас је у овој вароши који тако добро, течно говоре француски, као Ви, месије Светиславе. Тако, мерси хвала на кафи и пријатном дружењу, па чувајте се месије. Запамтите, нисмо више млади.“
Светислав отвори шифоњер, извади све четири железничарске униформе и три стајаћа одела, изнесе их на главну веранду и окачи на чивилук у ћошку да се изветре. Да их опаје и да види да их, не дај боже није оштетио мољац.
Његова жена Алексија је будна још пре писка локомотиве јутарњег воза за Пожаревац. Већ је спремила доручак. Бришући руке о кецељу каже:
-- Ајде бре Светиславе, свако јутро четкаш те униформе, тимариш их ко Јова рабаџија коње. Иди вруштукуј и пусти већ једаред те грешне кокошке напоље из кокошарника, виш да је сунце одавно изишло. Пожури бре човече немој да се скањераш јербо ће Ћира пекар да прода леба, па ћеш после дидеш чак код ћир Тимотија Каравиљкиног у Циганску малу за леба бре, Светиславе, човече… Метиљавко један.
-- Умукни бре Алексијо ако Бога знаш. Џангрљаш од ране зоре, како ти бре већ једаред не досади. Оооо, Мондије! Чини ми се лакше ће ми бити да свако јутро умесим леба, него да од сабајле слушам твоје звоцање око хлеба.
Ау, ала лапрда ова моја Алексија. Мора да је променим за две млађе. Лакше ми је било када сам радио. Бар је не чујем како торокоће. Моја Алексија не залази у горњу авлију од како сам у пензији. Једаред се ухватила у кљусу коју ноћом остављам испред живинарника, због ради неке зверке или лопова. Озледила се, кљуса јој нагњечила глежањ. Јаој мени рамљала је недељама и од ране зоре, кивна на мене гунђала. Отад свако јутро после фруштука одем у горњу авлију шкљоцнем кљусу и окачим је на стуб од капиџика. Тако да Алексија види да је безбедно. Онда одшипим живинарник, пустим живину и покупим јаја па право код Ћире пекара по хлеб.
Писну локомотива, вуче воз за Плану. Значи већ је пола седам. Фруштукујем на брзину и кренем уз басамаке у горњу авлију. Ћуран Јова на буњишту поред живинарника свеједнако, узбуђено ћурличе. Не чујем живину да ракољи. Нешто се ни петлови не оглашавају. Кљусета нема, засигурно се ухватила лопурда или нека зверка. Отишла кљуса са својом ловином. Само отргнути синџир лежи на басамцима испред капиџика. Помислим колика се то звер ухватила у кљусу? Или лопов? Еј, кад је покидан синџир и накривљен дирек од капиџика за који је кљуса била синџиром привезана. Живинарник одшипљен, нема живине. Нема их ни од корова. Нема наших кокица да радосно ракоље. Кад год ујутру одшипим живинарник, први би излетео млади петлић голошијан, прнуо на дирек од капиџика и весело се огласио. Еј, остало само четири јајцета и ћуран Јова се напућио и свеједнако ћурличе. Чек да зовнем Алексију да види ово чудо. Ауууу! Шта нас стрефило сабајле.
-- Алексијооо, Алексијо, Цајооо мојааа!
-- Ма, бре Светооо! Аман бре Светиславе Манојловићу, човече немам од тебе мира ни у овом нужнику. Ене ти вруштук на столу у кујни. Врућа попара са сиром. Вруштукуј, па бегај из авлије. Шта се бре дереш ки биров? Ти и Јова ћуран ће пробудите цео комшилук. Иди већ једаред јер док се наканиш да кренеш Ћира пекар ће да прода сав леба. И да прекољеш Јову ћурана исти сте бре, сас тим црвеним носевима и од сабајле само ћурличете по авлији.
-- Алексијо, мани се сад тог звоцање и фруштука, већ сам фруштуковао, и ево отоичке преседе ми фруштук. Ноћас нам Алексијо, Цајо моја слатка покрали живину. Отворио сам отоичке живинарник, кад оно, нема живине. Нема наших кокица, Цајо, ни једне баш ниједне нема. Празан живинарник, остала само четири јајцета у гнезду. Ди је наша живина Алексијо? Ди су наше кокице, слатка Цајо? Ди су наши петлићи, ди су се дели? Нема их нигде ни од корова. Ал се неко, Цајо моја овајдио нашом живином. Еј, преко тријес кокица, таман пронеле, и петнаестак младих петлића, сви стасали за клање. Барем да смо их ономад поклали. Еј преко триес кокица. То ти је јаја колко оћеш сваки дан. Цајо моја!
Излази Алексија запрепашћена из баштенског нужника и везује кецељу, па поправљајући мараму усплахирано ће:
-- Ју, ју, јууу, Светиславе! Ју веселиии Свето! Да му је на арам који год је, да је украо наше кокошке. Еј, лопурде једне да нам покрадеду! Мој Светиславе, све младе кокице, проноске, мој Свето само што су пронеле. Петлићи, млади таман стасали за клање. Ју, ју, јууу!, нек им је на арам.
-- Јашта море, нек им је на арам! Па, овај Алексијо ове лопуже су ипак биле милосрднe, оставили нам четири јајцета. Таман да их испржиш, да фруштукујеш са Мирјаницом. Да дете не иде гладно у школу.
-- Море, Светиславе ти ме завркајеш, шегачиш се са мном, газиш ми на муку. Вуци се бре из авлије и дидеш право у жандармерију да пријавиш крађу, да џандари поватаду те лопурде и врнеду наше кокошке.
-- Нема да бринеш Цајо, идем право у Жандармерију. Ал, боље да ти идеш да пријавиш штету Богдану жандару. Певате заједно у дилетантском хору ти, си његова слабост. Имаш може бити протекцију код њега, твог Боце џандара.
-- Светиславе, Свето угурсузу један, дал може да прође дан да ми не преконосираш нешто за Богдана џандара. Бегај бре из авлију и немој да се замајаваш са доминама код Гуту содаџију, него дидеш право код џандари да пријавиш штету. Ајде бегај и остави, већ једаред Богдана џандара и мене на миру.
-- Аууу! Алексијо, ко да сам се на Бога бацао камењем. Куд те Господ створи таку џангризаву? Сагну се Алексија и поче да изува папучу са намером да гађа Светислава. Он се хитро окрете те стругну кроз капиџик.
Изиђе Светислав из авлије и запуца пречицом поред петријевског потока право код жандара у Жандармерију. Тамо пријави дежурном жандару крађу. Замоли га да виде где му је живина. Дежурни жандар рече да ће бити обавештен о резултатима истраге. При изласку из Жандармерије, натрапа на Богдана жандара па онако, успут обавести и њега о крађи живине. На то ће Богдан жандар, Светислављев исписник и ривал по женском питању:
-- Здипили ти кокошке. Ма нема да бринеш бре Светиславе лично преузимам истрагу, јербо крађа, мислим то сас те кокошке се здесило у мојему рејону. Имаш бре, Свето протекцију због Алексије, реко бих моје драге Цаје. Знаш да је она моја слабост. Најлепши глас има у црквеном хору, цвркуће ки славујка, како само набаса на тебенака, тако тврдог на уши. Гле каки си пикљат и штркљаст. Више личиш кад се тако укрутиш на бандеру него на човека. Хи, хи, хи, хиии!
-- Овај, па знам да ти је моја Алексија слабост, знам и да јој тепаш „Цајо моја слатка“. И да пева ко славујка. Богдане штеточино једна жандарска. Него, поздрави твоју жену цењену професорку мадам Љубину - џандарку, љубим јој душу. Знам да ће ти срце препукне што јој тепам, Љупче моје. Од сада јој тепам само на француском. Мање ће да те боли, кад не разумеш шта сам јој рекао Кад би знао тек шта ми цвркуће на француском Теби би срце препукло, јер срдит си човек. Гле каки си мали нарогушен и напрасит ки Бонапарта Наполеон. Ох, шери, Љупче моје слатко. И гледај бре Богдане да поваташ те лопуже. Гледај да их добро уваташ што пре.
Богдан се намршти, радо би му се унео у лице али не може. Светислав је за главу виши. Зажмирио па сучући бркове, на горе, рече:
-- Море Свето сад си прекардашио сваку меру. Знам ја све, знам како се поштујеш сас моју Љубину тамо у дилетантском позоришту. Море, за онај фишек свилених бобона што си јој јавно поклонио у паузи пробе има да те вежем истом букагијом са Љубином и да ве, ки мечке са мотку заједно протерам кроз варош Смедерево право у апсу. Сунце ви Ваше калаисано. Претерали сте бре, ће ми израсту рогови од вас двоје. Поготову на француском језику кад се нешто домунђавате. Него кажи мојој слаткој Цаји да развуче једну гибаницу, ћу да дођем, на увиђај, лично да извидим ситуацију. Оћу да истражим случај у вези сас те кокошке на лицином месту. Лично ја. Дабоме, па и да утешим оштећену Алексију. Ти се онда потруди да одеш код Гуту содаџију на партију домине са Драгетом Шокотаном. Неби требало да ме реметиш у истражном поступку.
После ручка Светислава спопадне неки дремеж, ал ђавола не може да трене од Алексије. Дошла јој Цуја шнајдерка. Узела јој меру за пењуар. Ево их сад диване на веранди сладе се лењом питом и ћеифе Курдијанову кафу. Боже ме сачувај, она Цуја зна све, ама баш све што се догађа у вароши. Зна чак и ко се копилио одавде до Свилајнца. Алексија мал, мал па помене кокошке и куне лопове а Цуја свеједнако куне свекрву.
-- Ајд слатка Цајо да ти погледам у ту шољу па дидем кући да метем ручак да се кува. Па, слушај бре Цајо, па како ти увек овако лепа шоља? Ево, видим ти лепог стаситог човека. Униформисан, са сабљом па још на коњу: сас официрске чизме, сас бриџ панталоне, сас каиши и жути дугмићи. Ево погледај има и чичкету на главу. Еве га, погледај ко да је жив, пред капијом ти је. Дошће ти Цајо моја на капију. Донеће ти леп абер. Обрадоваћеш се и абру и том човеку у униформи. Ма, јел бре Цајо, а како твој дилбер Богдан џандар. Јел, ашикујете? Кажи Цајо знаш да сам ти златна кутија нећу никим да кажем.
-- Пропитујеш ме аспидо, једна. знам да је Богдан џандар и твоја слабост. Јашта, море него ашикујемо, по мал. Ал изгледа ашикује и мој Светислав сас његову Љубину. Ја га притегнем, а он ће „Ма иди бегај бре Алексијо, то сам давно баталио са Љубином. Заборавио сам. И, ха, хаааа! Кад је то било кад је она студирала на Сорбони а ја био млад машиновођа. Еј, бре па ја сам им био наводаџија, њој и Богдану жандару. Стално ми преконосира што сам је навео на Богдана жандара“. Цујо сестро слатка, једаред кад смо играли табланете у четворо, овде на овој веранди, ди сад седимо. Богдан их уватио на лицином месту како се газиду испод астала. Дрекне Богдан, а она његова бештијара Љубина мртва ладна каже: „Ајде, шери, шери Богдане, шта се бре дереш ко скелеџија. Помислиће комшилук да те бијем овде у гостима. Само сам шери двапут згазила Светицу, да му дам знак да имам малу двојку. После дванаест пута да имам жандара и после дваред по тринаест пута, па имала сам две даме шери. Две црне даме, пикову и даму у трефу и… То је све а ти се одма ваташ за сабљу, шериии! Претерујеш шери. Аман, шери много си ти пргав жандар. Ма, зрео си за пензију шериии.“
-- Море Љубино, и ти Свето, даћу ја вама и малу двојку и џандара море и пикову даму и… И бреее! Немој више да ми се домунђавате на француски језик. Кад год шапућете на француски Цаја и ја изгубимо партију од вас. Нема више у току партије да се домунђавате на француски, јел јаснооо, бреее! Ти Љубино, нема више да се изуваш кад играмо табланети.
-- Па морам шери, Богдане да одморим мало ноге. Све ми бриде стопала. Па знаш да сам на послу, у школи цео дан на ногама.
-- Јес боле те ноге, шио ми га Ђура! Него се изуваш да се газиш са Светом машиновођом испод астала, аспидо једна. Ћу Вам прекратим те ваше пикљате ноге. Ономад си се изула па ти кученце однело ципелу. Тражили смо је по целу авлију. Ти Светиславе да савијеш те твоје кракате ноге, те пикљеве под столицу. Има бре, да ти са сикирче ократим ти твоји пикљеви. Џабе си израстао толики. Не можемо бре Алексија и ја да добијемо партију од Вас двоје. Нема бре Љубино више изувања ципела кад играмо табланети. Нема бре више да се газите ногама испод астала. Нема бре више да шапћете на француски језик у току партије. Јел, јаснооо, бреее! Вас двоје, ванцаге ниједне. Не можемо Алексија и ја да добијемо поштено партију од Ваших марифетлука, и…
-- Ето тако ти је то моја слатка Цујо. Напад је најбоља одбрана. То најбоље знаду џандари. Мој Богдан дигне џеву, а и ми се газимо и мувамо испод астала. Они под десну страну испод астала, а Богдан и ја под леву страну. Једаред беше забуна, натрапам на Светину ногу. Он онако штркљаст у жару борбе опрућио једну ногу под нашу страну. Тако ти ја изујем папучу те измилујем стопало рођеног човека. Он се укурвосо мисли мази га Љубина. У неко доба приметим да сам се премунтала. Еј, сестро поцрвеним ти ја због ради те забуне, а Света ме погледа враголасто се насмеја, накриви главу па ми намигну онако шеретски и ману шаком. Тако све знамо о нашем унакрсном ашиковању. Једино кад изгубимо партију, онда Богдан изгуби живци и почне да се дерња ки нераст.
-- Ајде бре Цајо узми већ једаред ту шољу, помислила сам жељу и претисла прстом. Ево претисла сам господина у униформи сас чичкету на глави. Ајде да ти погледам жељу па да пожурим, ће ми се уцрвља месо док стигнем до куће да метем ручак и…
-- Еве ти шоља, претисла сам жељу. Претисла сам Богдана у шољу.
-- Ма гарант ти долази Богдан, еве га сас чичкету, нафииљио бркови на горе у друштву са једног високог господина. Обојица натоварени, ко да носиду неки џакови на леђа. Богдан се мал пресамитио и скинуо џандарску капу да те поздрави. Овај високи господин стоји усправан и висок ки јаблан.
У тај мах Алексија кину из петних жила, тако да су залајали и Бранкићеви кучићи преко потока. Цуја шнајдерка ће у тај пар:
-- Е, жива истина Алексијо, виш да си кинула. Гарант имаш гости. Све сам видела као у бијоскоп у Шојкиној кафани. овде код нас у Копчарску малу. Јес, бре кад Цајо рекох бијоскоп, могли би једно вече онако скупа дидемо у бијоскоп и… Јашта море.“
После испрати Цаја Цују до капије, па су њих две још џаврљале на капији, ко две жене на чесми. Њих две су праве џафтаре. Оде Цуја шнајдерка а Алексија настави да гунђа по авлији, да се чуди и да куне и лопове и жандаре.
Тако, тек после ручка одремао мало Светислав. Већ звоне црквена звона. Зову на вечерње. Алексија и комшика Душанка се окачиле на плот. Нешто шапућу, фућумаре. Нису ни приметиле кад Светислав прође поред њих и затвори капију за собом. Оде, као и сваки дан у цркву на вечерње. У повратку из цркве сврне код Гуте содаџије у Содаџијницу на партију домина. Ту га већ чекају три имењака: Драги Шокотан, Драги виноградар и дебели Драги диригент плех музике.
Ујутру, сабајле, као и обично поранио Светислав код Ћире пекара. Погурио се, журећи да се не распрода хлеб. На самом улазу у пекару судари се са госпа Љубином професорком, званом џандарка док је покушавала да у мрежу пуну бакалука угура две векне врућег хлеба. Једва је задржао Светислав да не падне на тротоар.
Разрогачила Љубина оне њене зелене оке. Изненађено и збуњено гледа у Светислава:
-- Bonjour madame, Enchante!
-- Ју, ју, јууу Мадам Љубино, праштајте ову моју несмотреност.
Рече Светислав збуњен, изненађен и у исто време радостан ненадним сусретом са Љубином чучну да јој покупи у мрежу расути бакалук. Чучну и госпа Љубина и ухвати се за другу ручку од мреже да припомогне Светиславу.
-- Вonjour monsieur, mersi, mersi! Немојте се извињавати мсије Светиславе. Ја сам крива. Покушавала сам да у препуну мрежу бакалука угурам ове две векне хлеба. Притом нисам гледала где идем. Могла сам својом непажњом да налетим, не дај Боже на запрегу па да коњи помаитају и… Него, бојим се месије Светиславе да сте данас остали без хлеба. Малочас сам купила две последње векне у пекари. Но, месије немојте бринути уступићу Вам своје хлебове. Светиславе, шери. Кренула сам да пазарим на Калемегданској пијаци. Тамо ћу се већ снаћи, испод пијаце је Мома пекар, успут ми је и ћир Тимотије пекар у Циганској мали. Ћир Тимотије, чокалија је то, вазда пече хлеб и ноћу и дању. Испоручује хлеб кафанама, хотелима, куплерајима…
-- Мerci madame! Да није Вашег милосрђа морао бих да идем лично чак код ћир Тимотија у пекару.
Претовари Светислав хлебове у своју мрежу, па се усправи. Гледа високу Љубину право у очи, окуражио се па јој још једном пољуби руку.
-- Мадам Љубина како се живот поиграо са нама двома. Ви сте засигурно највиша међу Смедеревкама. Сећам се како сте само тако високи играли хазену. Ваш Богдан је ихаха, нижи од Вас. Ето, а ја сам највиши Смедеревац, а Господ ме споји са мојом веселом Алексијом, за две главе нижом од мене.
-- Да али Вам је родила ћерку Христину, високу на Вас месије. Игра Хазену а слушала сам је на концерту како свира флауту а мајстор је и за клавиром.
-- Па, мадам, неће ивер од кладе. Ваш унук Богдан све личи на деду Богдана жандара и музикалан је. Када дођете у госте код нас свира клавир са нашом Мирјаницом у четири руке. Веома је музикалан.
-- Јесте, јашта него унук Богдан личи на деду Богдана. Да знате има неке дедине манире. Дерња се по авлији као деда Богдан и… Талентован је за жандара, само се туче са комшијском децом
-- Мадам, још једном мерси за хлеб и видимо се у суботу на проби дилетантског позоришта.
Тако, случај са хлебом би решен на најпријатнији начин. Ех, што је мадам Љубина глагољива, разговарали смо ко две жене на чесми. Не може Светислав да одоли мирису врућег хлеба па одкршио кришку и заглабао, ко да два дана није ништа окусио. Ма све му је слатко од мадам Љубине. Помисли усхићено „Боже какав поглед има моја драга госпа Љубче. Оне њене урокљиве зелене очи, ко овај, ко Хеди Ламур. Успут у трафици код Милана Модерног купи Глас подунавља и француски модни журнал, да га у знак захвалности, у суботу на проби позоришта, поклони госпа Љубини. Полако крене кући, ногу пред ногу задовољно листајући новину и штрпкајући хлеб.
-- Шта си се бре Светиславе затутубуљио у те новине, ће дудариш у бандеру, да поломиш ти француски цвикери. Знаш колко су скупи цвикери. Ајде сврати да дрмнемо по једну љуту доно ми таст Милашин ономад из Добраве два балона. Не знам шта му би, нешто се упреподобио ки да му је пред главу.
Сврне Светислав код свог исписника и побратима Животе пушкара. Дрмнуше по чокањ љуте. Живан суну по још један чокањ и пружи га преко тезге побратиму Светиславу.
-- Ајде Свето, на две ноге си дошо.
Светислав онако пикљат сагнуо главу и све једнако чупка хлеб из мреже па уз други чокањ пожали се побратиму, шта га стрефило:
-- Побратиме, Живото ономад ми покрали живину. Не питај, преко тријес комата кокице, проноске, таман пронеле јаја и петнаестак петлића младих, таман стасали за клање, а што певају. Певају ко матори петлови. Ја пријавио у Жандармерију, они, бре ни репем да мрднеду. Ево, ништа ми не јављаду, као не знају ко покрао моју живину. Аман, бре, побратиме мој, у овој вароши, у Смедереву има пешес лопова и пешес курви и све се зна а они, џандари као незнају кој покрао моју живину. Ма иди, молим те, како не знају? Е, шијо ми га Ђура све сумњам да не знају. Ма знају кад је ко прднуо у овој вароши. Ова варош рани преко двајес жандара. Срам их било само се шепуре по вароши са сабљама и новим качкетима и намигују на туђе жене. Знаш и онај Богдан жандар, љубим му Љубину, пустио стомачину, не мож да се препне на жандарски тооочак а камоли на коња. Ристивоју апсанџији ономад побего робијаш из апсе, ама бре, одавно су обојица зрели за пензију, обојица, бре!.
На то ће Живота пушкар:
-- Ма немој побратиме тако ружно да говориш спроћу власти. Може џандари да те стрпаду у апсу, у букагије, због тог твог поганог језика. Него Свето немој да се бринеш. Знам ја кој те ојадио, кој ти покрао кокошке. Знам ди су ти кокошке, код кога су ти кокице и петлићи. Мањ ако их нису већ поклали и појели. Јербо су много јешна фамилија. Велика им глота, а сви јешни, пишни и алави. Ево, онај мој шегрт, мали Микица Жабин, од Мике Жабе поткивача унуче припомаже код мене у радњи, шегртује. Нудим га свакодневно да једе, јер стално, ама вечито је гладан. Једе бре ки нераст. Кад, он од ономад не да једе. Нудим га јуче и прекјуче каже није гладан. Каже да је сит, јео је печену кокошку код куће. Каже „Сваки дан јемо печене кокошке. Гарант су они покрали твоје кокошке па се сад сладе. Него, јел бре Свето дал они Жабини беше боравиду близу тебе?
-- Јест бре Живото, баш до моје горње авлије. Лане купио Мика Жаба, поткивач кућу, а пролетос се преселили. Купили кућу од оне Живославе, врачаре, удове Саве беснаре, абаџије. Лепу кућу су купили, у њој бораве и добростојећи су. Знаш, Живото, Мика Жаба је тврд домаћин. Има краве, свиње, овце… Не знам што би ми покрали моју живину?
-- Ех, побратиме Светиславе циганска посла. Научили да крадеду, па то ти је.
Уђе Светислав у авлију па право на веранду. Уздахну, спусти хлеб на сто и седе на клупу па опет уздахну. Алексија у горњој авлији чисти живинарк и свеједнко богорада и набраја. Кад угледа Светислава на веранди довикну:
-- О Светиславе, о Свето! Били ти камарати из плек музике. Кажу да ома дођеш у Ватрогасни дом, сас трубу. Кажу: ваш камарат Божа се представио Господу. Зову те да му свирате на сарану.
-- Који Божа, бре жено?!
-- Ма бре Светиславе онај Божа Станијин, онај Божа што у плек музику свирао у дебелу трубу.
-- Ма није се ваљда Божа шућур преставио Господу?! Ц, ц, ц…
-- Јашта море, Станијин Божа шућур. Умро човек, умро одједаред. Ненадно, а знаш кака је сила он био, крупан ки Драги Шокотан. Ма најјачи човек у атару.
-- Аууу! Синоћ смо играли домине код Гуте содаџије. Шта му би да умре? Е, па ништа ти није човек. Ама баш ништа. Шта му би?
-- Јашта Светиславе ништа ти није човек. Мандркнућу и ја од, ове гамади, кокошарник је пун пипе, изједоше ме вашке, гњиде и пипе. Свако вече мећеш кљусу за крупне звери. Боље да измислиш неку кљусу за пипу и за вашке. Сад дидеш право у Пантазијевићеву апотеку да купиш пепеин, јербо ћу да мандркнем од ове гамади. Има да добијем тифус у рођеном кокошарнику. Наложи ми онај бојлер што си донео из Француске кад завршим са овим пипама, вашкама, гњидама и осталом гамади, да спалим одећу са све мараму па да се намажем са гасом из лампе, и да се забрбочим у каду. Тако да ћутим у води, ако могу да подавим ову гамад. Дође ми бре човече да се ошишам до главе, јашта него до главе. Да се избавим из ове трпије и…
Светислав у црној униформи са цуг позавном – тромбоном у руци уђе у пушкарницу код побратима Живана пушкара. Још са врати му саопшти тужну вест о смрти њиховог исписника Боже шућура, па одма пређе на ствар, на кокошке.
-- Јел бре, побратине Живото, онај Микица Жабин, оно циганче твој шегрт, јел си приметио да кривље на ногу?
-- Кривље, кривље! Јашта, него рамље, рамље побратиме, итекако Рамље. Ја га питао шта му је те рамље? Он каже да се препнуо на деда Јездину крушку караманку, па се поломила крта грана. Тако се омако и треснуо о ледину те уштукнуо чланак. Отекао му чукаљ на леву ногу те не може да обује ципелу него носи од Микин Жабе опанак. Иде ко суклата сас тај Микин опанак.
-- Е, мало морген! Лаже мали мандов, калаштурац. Гарант се уватио лопурда ко звер у моју кљусу што је ноћом постављам за лисице, творове и понеку лопурду у мојој горњој авлији испред живинарника. Сарана Божи шућуру је данаскице, после подне у пола два. Ево сад идем у Ватрогасни дом да се зберемо ми свирачи, дувачи, да се зберемо у банду у плех музику ми његови камарати и сви, онако џумле да одемо на сарану. Кућа му на царини до деда Добре фијакеристе, у Војводе Бабунској улици. Знаш ди ти је Царина? Еј има два километара у ходу до цркве да свирамо, а гле кака је врућина, припекла звезда. Ајд сипај по једну да попијемо нашем Божи Шућуру за душу Кренуо сам раније. Морам да сврнем у Жандармерију. Па ћу са Богданом жандаром и плех музиком да дођем на сарану.
Светислав попи са побратимом две љуте па запуца право у Жандармерију. Кад оно, тамо Богдан жандар, дежурни. Стоји ипред жандармерије. Кад спази Светислава задену палчеве за опасач. Гледа га, онако, шеретски.
-- Јел бре ти ванцаго ниједна, џељезничарска, срео си се јутрос сас мојом Љубином па си је дваред пољубио у руку. Одма сам је осетио да мирише на француски бурмут. Мислиш да ми жандари не знамо све шта се дешава у овој вароши и ко шмрче бурмут. Знаш бре каки њух имамо ми џандари.
-- Шта ћеш Богдане, госпа Љубина и ја знамо за ред. Француска школа, бато мој. Па мадам Љубина увек каже како пријатно миришем на бурмут а не ко ти на бели лука и жандарског коња. И мани се бре мене и Љубине. Љубина, моје Љупче. Остави нас једаред, бре на миру и ти и Алексија. Знате ви жандари шта се дешава по граду а не знате кој ми покрао живину. Само знате рекла казала и да правите ујдурме. Мора да је и онај чокалија кир Кирило – Ћира пекар твој жбир. Одма ти јавио шта се дешава испред његове пекаре. Узмите га у жандаре. Узмите га за срезког шпијуна. Има добар нос, чим ме нањушио да се осећам на бурмут.
Богдан жандар скинуо шапку, чкиљи у Светислава па се чеже по темену. А Светислав ће:
-- Ја сам Богдане нашао кој ми покрао живину.
-- Ди си бре Светиславе, ти нашо кој ти покрао кокошке? Ми жандари не можемо да их нађемо данима а ти си их нашо. Ти тако смотан. Нашо си кој ти покрао кокошке. Ма иди бегај бре весели Свето! Хе, хе, хеее! Еј, бре Свето кад би свака буба брала мед бумбар би највише убро! Џабе си бре израсо толики, колики си.
-- Јесте моје кокошке су код они Жабини, Код Мике Жабе покрао их његов унук мали Микица Жабин што је на занату, шегртује код Животе пушкара. Ено га кривље јербо се уватио у кљусу што је постављам ноћом испред живинарника за крупне зверке и лопове. Јашта море, он ми је покрао живину. Гарант, бреее!
-- Ајде бре Свето ди ће они Жабини, добростојећи да крадеду твоје кокошке. Они имају краве, овце, њиве… Ете, купили и кућу покојног Саве Беснаре, абаџије и …
-- Нека, нека, идите, видите ја сам чуо моје кокошке су тамо, код њих. То је Богдане твој рејон, немој да се скањераш. Ће да буде док се наканиш да одеш код оних Жабиних, они каки су јешни и алави могу да покољу, да поједу сву моју живину. Не треба им веровати. Мелезани су то. Знаш да им је баба Грозда румунска циганка са Убилаца. Црна, зифтосана бре Богдане. То су ти циганска посла, бреее!
-- Добро Светиславе, сачекај само да узмем бас флигорну – баритон трубу па идемо заједно. Кад одсвирамо сарану нашем камарату Божи шућуру, нећемо са бандом да идемо на даћу, него идемо код Жабиних. Дотле тајимо. Конспирација, бреее Свето! Што бисмо рекли ми џандари.
После сахране Боже Шућура дођу жандари са Светиславом код Мике Жабе у авлију. Питају „Ди су кокошке“? Траже по авлији. Стварно, нема ништа. Кад у зло доба кад су већ дигли руке од истраге и кренули према капији, ракоље кокошке негде далеко, чини се као тамо у доњој авлији до потока. Можда у комшилуку? Богдан скиде жандарску капу и начуљи оне његове рутаве уши. Загледа се према потоку. Одједаред окрену главу према кошу и стави шаку иза увета. Ослушну мало, па крену Богдан право у летњу кујну испод коша. Кад тамо лежи баба Грозда циганка на гвозденом кревету. Одмара циганка. Поњава јој се срозала до земљаног пода. Испод кревета, иза срозане поњаве назире се велико корито, што у њему шуре свиње, преклопљено. Клекне Богдан задигне оно корито да види шта је, кад испод корита кокошке. Ћуте у мраку.
Тако Богдан жандар нађе Алексијине кокошке. Све осим оних неколико петлића које су појели они Жабини.
Мика Жаба донесе из поткивачнице разјапљену кљусу и покуша да је преда Светиславу. Ма, јок Светислав и не хаје за кљусу него згрануто гледа према летњој кујни. Богдан га гледа љубопитљиво па ће:
-- Ајде бре Светиславе дидемо ће да омркнемо код ових цигана бакрачара. Шта си се бре укрутио ки да те стрефио фрас.
Светислав збуњено:
-- Море Богдане баба Грозда камда лежи на мом Француском кревету. На мом Луји, цркла да Бог да. Матора вештица се башкари у мом француском кревету. Кад су успели тако брзо да га украдеду? Па јес, никог није било у кући. Сви смо били код Боже Шућура на сарану.
-- Ма, јок бре Светиславе. Ја сам то исто помислио у први ма. Није бре твој. Овај француски кревет је бољи од твог има бре једанајест позлаћене фигуре а твој кревет има само седам. Значи скупљи је и бољи од твог француског кревета, од твог Лује. Добар је и твој кревет. Јашта него добар, ал баба Гроздин је скупљи.
-- Него, јел бре Богдане ванцаго једна жандарска, откуд знаш да је добар мој Луја, мој француски кревет. Знаш како изгледа кревет у мојој рођеној спаваћој соби?! Е да знаш да ће овај случај да истражи госпа Љубина. Моје слатко Љупче. Ванцаго једна џандарска. Мораћеш неке ствари да јој расветлиш, лично, а Богме и Цаја мени, лииично.
Писну локомотива, креће поподневни воз за Пожаревац…
