Ивањдан, вашар у Смедереву. Јелка Белина превози народ чамцем преко Језаве, још од сванућа. Велика је гужва те јој припомаже остарели мали Трајко Шифтар, превозећи Јелкиним другим чамцем. Трећим чамцем негде по Дунаву рибари Божа Бела, Јелкин човек. Тешко је радити чамцима. Мора се веслати по сунцу, ветру, понекада изненади киша.
Већ је подне. углавном превози од годоминске стране, од Малог кривака па до Баба Јокине кафане, до места где је до скора била дрвена ћуприја. Ујутру превози раднике, пијачаре баштоване, касније ђаке… Неки хоће да се искрцају код кланице.
Јелка је ђаке возила поред кланице па би упловила у стару Језаву, онда чамцем опловила око ограде кланице и пристала у затону између Јерининог града и железничке станице. Тај уступак је чинила због тога да их довезе што ближе школи. Ђачићису весело излазили из чамца. Понекад су је у затону чекала њена деца, ђаци Лина и Драган, са малим Микицом коме су већ привезали тикве, из предострожности, да се не удави. Много је несташно дете. Уз бојазан да не бућне у воду предали би га мами Јелки. и отишли у школу са осталим ђацима.
Мали Микица је од малена заволео воду. Колико је пута само заспао у чамцу док је мама превозила путнике.
Веслајући од оне стране, од Малог Кривака, имала је леп поглед на Јеринин град, на смедеревско виногорје, на Карађорђево брдо… У кадар ове лепе слике улази и локомотива која је пурњајући, из Пожаревца вукла воз препун путника, јер сви би на вашар или на фудбалски дерби лиге, домаћи железничар и пожаревачки Млади радник.
Ипред воза опази Јелка свог човека Божу Белу у белом оделу како јој маше. Био је окружем мањом групом људи. Помисли Јелка „Кад се мој Божа вратио из риболова, кад се подмио, преобукао? И већ стигао у белом оделу на обалу. Засигурно ће по завршетку утакмице овако упарађен на вашар“.
Окрене чамац и довесла скоро до пристана код Баба Јокине кафане, а човек у Белом оделу скиде шешир, те учини наклон. Тада Јелка згрануто утврди да овај неки ојачи плавокоси човек у белом оделу није њен Божа. Божа је црномањаст, витак и само о празнику обуче бело одело.
-- Шјора, липо веслате и управљате том барком. Тако крхка и липа дона а тако снажни завеслаји. Ја сам липа шјоро или шјорина, ја сам Звонко Стипановић, из Сплита, тренирам момчад веслачког клуба. Па, би ли бисте превезли момчад шампионског четверца и мене. Идемо гледати дерби балун. Кажу, овди се игра добри балун ка у мојему Сплиту.
О, какве благодети, говор мог завичаја! Ето чакуламо по нашки, далматински. Шјор Стипановићу из мог сте краја, из Сплита. Ас ти госпе! Упадајте у барку. ајде-ајде, шјор Стипановићу. комодајте се. Ја сам Вам мој шјор Звоне, из Сланог, код Кручице, надомак Сплита. То Вам је опћина Сплит.
Ко је уствари Јелка Белина?
Давне 1936. године, Божа Тасић, звани Бела, служио је морнарицу у Сплиту. Тада онако стасит и леп у белој морнарској униформи, свиди се младој Марији, знатно старијој Јелкиној сестри. Узму се они и на општу радост Маре роди Милицу. Приликом бомбардовања Смедерева 1941. године, Маре погине у свом дворишту. Остаде мала Милица сироче. Тата Божа Бела и бака су бринули о њој за време рата.
1948, године, Божа Бела поведе малу милицу у Далмацију, у Слано, да је види фамилија. Још у возу се присећао прелепог девојчурка, свастике Јелке, која је 1936. године имала непуних тринаест година. Сад је Јелка сигурно већ зрела девојка.
Јелка је понос фамилије, има малу матуру и лепе манире
У Сланом су их радосно дочекали и исказали задовољство што је Божа брижан отац. Кажу да Милица личи на покојну Марију. Бела се трудио да остави утисак на родбину покојне Марије. Волео ју је.
И знао је за древни далматински обичај - да може оженити неку од млађих Маријиних сестара.
А, покојна Марија је имала осам сестара и двојицу браће. Божа Бела је затражио да се ожени Јелком. Фамилија је оценила да је зет моралан човек и да брине о сирочету Маријином, те да је достојан да се Јелка уда за њега. Крв није вода, ипак ће Јелка бити малој Мици најбоља замена за маму Маре. Тако фамилија Здујо благослови брак. Једино је тата Франа, часни побожни Далматинац, католик хришћански одгојен, захтевао да се младенци прво венчају. Јелка се крстила у Дубровачкој православној цркви светог Благовештења. Значи прешла је у православну веру. Тад су се венчали Божа Тасић, звани Бела и Јела Здујо звана Јелка.
Божа Тасић, звани Бела и Јела Здујо звана Јелка
И заиста крв није вода, мала Милица из милоште звана Мица је заволела тетку. Сви су били задовољни и пресрећни. Нарочито мала Мица која једва да памти мајку.
Тако се јелка обрела у Смедереву.
Од породице Тасић је топло примљена.
Јелка је понос фамилије има малу матуру и лепе манире стечене у духу малог далматинског, католичког места. Благе је нарави, суздржана, педантна и вредна, говори италијански језик. Једино што се није уклапало у миље Јелкиног приморског живота то што - није знала да плива.
Већ 1948. године је родила Илинку - Лину, татину мезимицу, затим 1951. године Драгана, плавокосог дечака. Каже: „Повукао на моју браћу, плавокосе Далматинце“. Онда се ненадно 1955. године родио Микица, исти, оригинал тата Божа Бела. Црномањаст на тату а плавоок на маму Немирко, очас је постао мезимче породице. Намножили се Тасићи, велика глота а још траје послератна криза. Божа се поред посла бавио и рибарењем. Јелка није знала да плива али је одлично веслала. Најчешће је веслала уз Дунав до Гроцке, па би рибарили низводно до Смедерева. Сви су се чудили одакле снага тој крхкој жени. Она у шали каже:
-- У почетку је било тешко, а сад је чун научио да сам отплови до Гроцке.
Најчешће је веслала уз Дунав до Гроцке, па би рибарила низводно до Смедерева
Деца су расла ишла у школу и увек била за пример као педантни, чисти и добри ђаци. Мало је кварио просек мезимче Микица, више је волео несташлуке са децом и пецање него школу. Лина и Драган су га подучавали и контролисали као старији. Микица је највише волео пецање, и кад је стасао помагао је тати и одменио маму у рибарењу, а као пецарош израстао је у најзначајнијег такмичара у историји смедеревског спортског риболова.
Мужеви су огледало својих жена.
А Божа Бела је увек био чист, опеглан и елегантан. Имао је неколико белих одела. Био је трудељубив, радио је и стицао. Волео је и женске и барбут, тако да је неки пут био неправедан према Јелки. Лина се удала, Драган и Микица се пошенили. Петоро унучади Јелка и Божа пресрећни. Деца се осамосталила, свако са својом породицом напредује. Божа се смирио. Од пуне куће, осташе сами само Божа и Јелка. Уживају у свом врту, пију јутарњу кафу. Божа срче, а Јелка га грди:
Ас ти Госпе! Шта срчеш толико ту кафу као да је вучеш из Језаве.
Тако прође време Јелка већ у десетој деценији.
Божа Бела умро, за њим његова мезимица Лина, па старији син Драган. за утеху остала су унучад и праунучад. И син Микица бела већ је пензионер, како је зашао у године фрапантно личи на тата Божу. Бави се риболовом, давно се иселио, саградио кућу на обали Дунава, на Металору. Има и свој мали пристан и три чамца - један од прохрома, други пластичан високе класе са четворотактним ходиним мотором од двадесед коња, и трећи… Е, трећи је Боже Беле дрвени рибарски чун, који је Микица репарирао.
„И да ми снаја Добрила донесе дуплу кафу, да је попијем у име минулог времена. Минулог века са мојим Божом Белом.“ Јелка, 2015. године.
Јелка је код Микице већ неколико година. Окружена је пажњом не само сина Милице већ и снаје Добриле и унука Бранка и Петра. Изађе неки пут на мали пристан, да обиђе чамце и да се нагледа Дунава. Седне на клупицу у хладовини и, срчући кафу, гледа у дрвени рибарски чун. Сетно размишља колико је само пута у њему веслала до Гроцке.
Понекад, кад писне локомотива јутарњег воза за Пожаревац, попне се на насип да га погледом испрати. Кад се воз подвуче испод надвожњака и нестане иза државне радионице, остане неко време да гледа своју кућу коју види испод надвожњака, у којој је последњих десетак година живела са унуком Петром. Сад је тек по некад обиђе.
Унук Пера се управо вратио са посла. Перица је добар пекар и бурегџија. Пре него што оде да се одмори, изнесе сто и столице и скува баки кафу. Она зажмури на јутарњем сунцу.
Присећа се како је некад било.
Испод куће Баба Јокина кафана. На басамцима матори Драга Ташита, са синовима Савом и Милетом, већ донели два шафоља рибе. До кафане - Момина пекара, народ чека на ред за хлеб. До пекаре Алекса касапин шури свињу у авлији. Преко пруге дрвена ћуприја, а Језава некад плава као њено Јелкино море. Њихова три чамца везана поред дрвене ћуприје. Доле испре баба јикине кафане скупљају се рибари, пијачари, радници журе у Државну радионицу на посао, неки журе у Металор и Рафинерију нафте преко ћуприје на посао.
Птице певају. На капији се појављује Мица Кашокејина. Јелка је грди што се шволерише са њеним човеком Божом. Мица јој намигне па јој каже.
-- Е, па посестримо Јелко, тако ти је то кад имаш згодног човека. Дошла си чак од сињег мора да нам украдеш најлепшег човека. Тако ти и треба. Ајде, бре, Јелка мећи џезву донела сам ти кафу, саку и цигуру да се мало почастимо.
Ту се Јелка тргне из полусна, нека машина трешти, тандрче горе на надвожњаку. на месту где је била Баба Јокина кафана сад је паркиралиште Комуналног предузећа. Стуб од надвожњака је на месту Момчилове пекаре. Језаве више нема. Затрпана.? На њој изградили нови део Државне радионице за оправку вагона.
Сад се фабрика зове Желвоз, мада и њега више нема него што га има. Нема дрвене ћуприје Нема кланице. Сад су на том месту остаци 16. октобра, некада профитабилне фирме са стотинак упослених. Нема више ни ђака који би чамцем преко Језаве…
-- Е, само да дође Микица да ме одвезе кући, има да седнем у чамац, чун мог Боже, у коме смо деценијама рибарили. Тако се, љуљушкајућу у чуну, опустим. И да ми снаја Добрила донесе дуплу кафу, да је попијем у име минулог времена. Минулог века са мојим Божом Белом…
