Čim čujem da neko teži svetlosti odmah znam da je reč o osobi sa izvesnim patološkim predispozicijama. Što je neko prosvetljeniji to je veća i gušća senka koju baca njegova svest. Samim tim su moćnije i strašnije mračne strane duše čija razorna nagota ponekad pomrači um prosvetljenog. Otuda nije redak slučaj da je kakav istaknuti prosvetitelj ili prosvetlitelj zapravo surovi tiranin ili satanista, jer u suštini on ne vlada sobom nego to čini njegova senka u čiju je gustu tminu projektovao idealizovanog izopačenog sebe kojeg se „odrekao“ težeći svetlosti i idealnom sebi. Udruženja takvih ljudi, naoko razumna i svetlonosna, zapravo su pećine užasa iz kojih oni obasipaju čovečanstvo snopovima potisnute duševne tame.
