Širom sveta sve se više oseća nasilje koje izvire iz etničkih i političkih napetosti. Deca koja žive u uslovima rata i terorizma imaju različita iskustva.
Neka od njih učestvuju u borbama, bilo zato što su na to prisiljena ili zato što žele ugoditi odraslima. Drugu decu otimaju, napadaju i muče. Ona koja su samo posmatrači često su žrtve napada vatrenim oružijem i mogu biti ubijena ili osakaćena za celi život. Mnoga od njih sa užasom gledaju kako članovi njihove porodice, prijatelji i komšije moraju bežati, kako ih ranjavaju ili ubijaju.
U poslenjih 20 godina ratovi su uzrokovali telesni invaliditet 4-5 miliona dece, 12 miliona dece ostali su bez domova, a više od milion dece odvojeni su od roditelja ( podatak nađen u članku autora Stichick, 2001 ). Polovina svih žrtava sukoba u svetu su deca. Kada su rat i društvena kriza privremeni većinu dece lako je utešiti i ona ne pokazuju dugoročne emocionalne poteškoće. Međutim, mnoga deca koja žive u ratu gube osećaj sigurnosti, postaju neosetljiva na nasilje, progone ih zastrašujuća nametljiva sećanja i razvijaju pesimističan pogled na budućnost. Kod njih su često zastutpljena agresivna i antisocijalna ponašanja. Čini se da su takvi ishodi kulturalno univerzalni jer se pojavljuje među decojm iz svih proučavanih ratnih područja- od Irana, Bosne, Ruande i Afganistana do Zapadne obale i Pojasa Gaze ( podatak nađen u članku autora Garbarino, Andreas i Vorrasi, 2002).
Roditeljska emocionalna toplina i ohrabrivanje najbolja su zaštita od trajnih problema. Kada roditelji nude sigurnost i služe kao uzori emocionalne snage, većina dece može izdržati čak i ekstremno ratno nasilje. Deca koja su odvojena od svojih roditelja moraju se oslanjati na pomoć svojih društvenih zajednica. Ratna siročad predškolskog i školskog uzrasta u Eritreji koja su bila smeštena u ustanove u kojima su mogla uspostaviti blisku emocionalnu vezu sa barem jednom odraslom osobom, pet godina posle pokazavala su manje emocionalnog stresa od dece smeštene u ustanove bez adekvatne pažnje odraslih ( podatak nađen u članku autora Wolff i Fesseha, 1999).
Važni zaštitni faktori su i obrazovni programi koji deci pružaju osećaj kontinuiteta u životu, kao i podrška nastavnika i vršnjaka. Teroristički napad na Svetski trgovinski centar 11.10.2001. uzrokovao je da neka američka deca iz prve ruke iskuse ekstremno ratno naselje.Npr. deca iz Javne škole 31 u Brooklyn-u u New York-u gledala su kroz prozore kako avioni udaraju u neboder, kako ih obavija plamen i kako se ruše. Mnogi od njih brinuli su za sigurnost članova svoje porodice a neki od njih su izgubili svoje članove porodice. Nakon tog događaja većina je izražavala jake strahove, npr. plašili su se da su teroristi u njihovom komšiluku ili da će se avioni koji iznad njih lete zabiti u susedne zgrade.
Za razliku od mnoge ratom traumatizovane dece u zemljama u razvoju, učenici iz Javne škole 31 primili su brzu intervenciju- " program protiv traume" koji se sastojao od podsticanja izražavanja emocija pisanjem, crtanjem i raspravom, kao i od iskustava koja su bila usmerena na ponovno uspostavljanje poverenja i tolerancije. Odrasla deca saznala su osećanja svojih vršnjaka Muslimana, u teškoj situaciji dece u Afganistanu i o načinima pomaganja žrtvama kao sredstvu za prevladavanje osećaja bespomoćnosti.
Kada rat iscrpi resurse porodice i zajednice, međunarodne organizacije moraju deci priskočiti u pomoć. Napori za očuvanjem dečije telesne, psihičke i edukacijske dobrobiti najbolji su način da se zaustavi prenos nasilja na sledeći naraštaj.
