Na ovaj post me je slobodno mogu da kažem potakao @bil.prag sa svojim poslednjim fotografijama.
Ok, nije samo on, i ja sam neko ko živi u ovoj zemlji i bez lažne skromnosti smatra se mislećim bićem pa su njegovi postovi došli kao svojevrstan okidač za ovo što se već duže krčka u meni.
Verujem da će biti ljudi koji se neće složiti sa nekim mojim razmišljanjima i stavovima, no ovo je mesto gde pišemo i iznosimo nešto svoje, pa eto to i radim, a vi se iyvolite pridružiti u komentarima.
Namerno ne pišem na engleskom, pošto imam osećaj da bi bilo ko nije iz ove zelje ili regiona bio totalno zbunjen sa sadržajem posta.
Sve češće nailazim na pitanja u svojoj okolini, ali i u razgovorima sa manje bliskim ljudima. A to je, šta nam se desilo, zašto smo toliko apatični, nije nam dobro, evidentno. Evidentno je da 25% nekih upravlja ostatkom. Krajnje nelogično, zar ne?
Pa...možda i nije..
Ovih dana se mislim, šta nam treba da se trgnemo, jer evidentno je da institucije, koje mi plaćamo BTW od naših poreza, znači čitaj, naši zaposlenici, ne funkcionišu. Korupcija, nepotizam, sve veći nedostatak elokventnih i obrazovanih ljudi na mestima na kojima bi trebali da budu po svom zvanju...i slobodno nastavite niz...
Ne ne kažem da je pre bilo bolje, nisi bili anđeli nebeski ni pre, no dno je ovog puta mnogo duboko, muljavo i mračno..
Sve to me vraća na pitanje koje sebi postavljam, a to je, šta je bre teralo nas da devetesetih provodima dane na ulicama, gutamo suzavac i bezimo ispred pendreka..( ta sam, imala zadovoljstvo). Ima li to veze sa godinama, sa činjenicom da tada nije bilo robe na rafovima a ni sredstava da se ista kupi..pa samim tim ni toliko jake želje koja danas jede potrošačko društvo?
Što nije bilo neta, pa kazeš ortaku preko fiksnog da se sutra nalazite kod Konja u sedam, i on dođe, zaista. Ako si hteo da blejiš, imao si svoje mesto gde si znao da po nekom nepisanom pravilu će tamo uvek biti nekog, bez cimanja na viber, fb..
Što smo finansijski bili "bedni" a duševno bogati..Ili smo bili besni jer nismo imali, niko nas još nije bio razočarao, izneverio, ubio nadu i želju..Nemam odgovore zaista, samo gomilu pitanja koji se roje u glavi.
Da, ok, možemo da potegnemo i ono, oni od " gore", više sile mraka van naših granica kroje nam kapu..nalazimo se na takvom mestu da smo interesantni tamo nekima radi njihovih interesa..ok, i to sve verovatno negde stoji..
No ovde ne bih ja o njima, ja bi o nama..
Ljudima, plebsu, običnima, malim šrafovima koji ne kapiraju svoj moć..
Sećam se dočeka Nove Godine na Trgu te godine demonstracija, hiljade ljudi skakuću na minus beskonačno, pršti pozitivna energija na sve strane..Na žalost nemam ni jednu fotografiju te večeri. Ortak je imao jedini foto-aparat, no baterije su mu se smrzle tako da su nam ostala samo sećanja..
No ok, sankcije, nemogućnost izlaska iz zemlje zbog istih su učinile da malo ljudi zna kako izgleda život iza bodljikave žice..Ali problem je u tome što su te generacije znale da postoji i neki drugi život koji su nekada vodile, neki život pre..Gde su se cenile neke druge vrednosti.
Da li je suštinski problem danas u tome, što postoji ružičasta koprena preko očiju, hipnotisana gomila koja kao sunđer upija poruke koje se nameću na način koji je Gebels još davno patentirao?
Ili smo gurnuti u mašinu za mlevenje mesa koja nas tera da samo trčimo da nam ne dohvati noge i povuče nas unutra..a nismo ni svesni da nas je već uveliko samlela?
Znam da postoji jedna slika koja mi uvek donosi nadu kad je vidim, a to je onaj dan kad je probijen kordon u Kolarčevoj..
Ne govorim ovde o vođi, o tome da neko treba da povede stado..Ovde govorim o tome da je kordon stajao tamo danima, i postojala je jedna ludačka energija i pozitiva koja ga je držala.
Pošto sam u godinama kada imam manje kontakta sa mladjimai studentima ne mogu da govorim gde je danas zapelo sa tog aspekta.
Ali mogu da kažem gde je zapelo kod moje generacije.
Sindrom Glava- u-pesak, ćuti može i gore, svi su isti, za koga, sjaši Kurta da uzjaši Murta...nastavi niz..a rupa je sve dublja i nigde ni tračka svetla..
Nekada nije bilo kredita, tih magičnih kartica, tog zlatnog kaveza koji je sve samo nije zlatan..Danas je moja generacija uhvaćena krvnički u njega i svako talasanje može da košta..No šta kada više ne bude ničega, kad se uže stagne toliko jako da ponestane vazduha?
Da li ćemo se tada probuditi?
Kao što rekoh puno pitanja ili bolje reći glasnih razmišljanja koje ovde onako poluhaotično podelih sa vama.
I pošto sam manijak koji prati vesti i u regionu, fascinatan je taj copy-past model koji naši despoti primenjuju po istom modelu..samo su nam dijalekti malo drugačiji ali jad nam je isti.
