Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 4 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (4 од 4)

Fizicari-167105-fs.jpg
The Physicists, 1st Edition. Source / Извор: eBay


For the final part of Friedrich Dürrenmatt's play “Physicists”, we leave only a note that at the very end of the text, the writer, just like a generous magician, kindly revealed to the readers his wonderful trick of creation. Be sure to read ‘Twenty-One Points to the Physicists’…


За последњи део представе Фридриха Диренмата ‘Физичари’, остављамо само напомену да је на самом крају текста, писац, баш као великодушни мађионичар, љубазно читаоцима открио свој прелепи трик. Никако не пропустите да прочитате ‘Двадесет и једну тачку о »Физичарима«’…



Fizicari-9780802150882-us.jpg
Source / Извор: AbeBooks


Due to the length of the text, I am forced to divide the play into four parts. Today, I am staging the first part of this two-acts drama in Serbian, translated by Dragoslav Andrić, and readers from the non-Serbian language area can find the play in the German original and in English at the following links:

Text auf Deutsch: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

English text: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists

Због дужине текста, принуђен сам да драму поделим на четири дела. Данас постављам други део ове драме у два чина на српском језику у преводу Драгослава Андрића, а читаоци са несрпског језичког подручја драму могу наћи у немачком оригиналу и на енглеском језику на следећим линковима:

Немачки: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

Енглески: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists


Фридрих Диренмат

ФИЗИЧАРИ (4/4)



Наслов оригинала:
Friedrich Dürrenmatt – Die Physiker

Kомедија у два чина

Превод: Драгослав Андрић

ЛИЦА:
(укључујући и статисте)
ХЕРБЕРТ ГЕОРГ БОЈТЛЕР, звани ЊУТН, пацијент
ЕРНСТ ХАЈНРИХ ЕРНЕСТИ, звани АЈНШТАЈН, пацијент
ЈОХАН ВИЛХЕЛМ МЕБИЈУС, пацијент
Гђица др МАТИЛДА ФОН ЦАНД, шеф санаторијума за нервне болести
РИХАРД ФОС, полицијски инспектор
МАРТА БОЛ, главна сестра
МОНИKА ШТЕТЛЕР, болничарка
УВЕ СИВЕРС, надзорник
МАK АРТУР, чувар
МУРИЛО, чувар
ОСKАР РОЗ, мисионар
Гђа ЛИНА РОЗ, његова жена, бивша Мебијусова жена
АДОЛФ ФРИДРИХ, 16-годишњак, син Лине Роз из њеног брака са Мебијусом
ВИЛФРИД KАСПАР, његов брат, 15-годишњак
ЈЕРГ ЛУKАС, 14-годишњак, њихов брат
СУДСKИ ЛЕKАР
ГУЛ, полицајац
БЛОХЕР, полицајац

• • • први део другог чина (3/4) • • •

ЧИН ДРУГИ (Други део – покоравање)


Једу. Здесна долазе три чувара; надзорник држи некакву бележницу.

НАДЗОРНИK: Пацијент Бојтлер!
ЊУТН: Овде.
НАДЗОРНИK: Пацијент Ернести!
АЈНШТАЈН: Овде.
НАДЗОРНИK: Пацијент Мебијус!
МЕБИЈУС: Овде.
НАДЗОРНИK: Надзорник Сиверс, чувар Мурило, чувар Мак Артур. (Врати бележницу у џеп.) По налогу власти, предузеће се извесне мере сигурности. Мурило, спусти решетку. (Мурило спусти шалоне на једном прозору. Просторија наједном почиње да личи на затвор.) Мак Артуре, закључај је. (Мак Артур закључава шалоне.) Да ли господа још нешто желе за ову ноћ? Пацијент Бојтлер?
ЊУТН: Не.
НАДЗОРНИK: Пацијент Ернести?
АЈНШТАЈН: Не.
НАДЗОРНИK: Пацијент Мебијус?
МЕБИЈУС: Не.
НАДЗОРНИK: Господо, стојим вам на располагању. Лаку ноћ.

Тројица чувара одлазе. Тишина.

The_Physicists_Wide.jpg
The Physicists, 1st Edition. Source / Извор: StratfordFestivalReviews.com

АЈНШТАЈН: Животиње.
ЊУТН: У парку има и других грдосија које мотре на нас. Дуго сам их посматрао кроз прозор.
АЈНШТАЈН (устане и покуша да отвори решетку): Врло је солидна. Са специјалним катанцем.
ЊУТН (прилази вратима своје собе, отвара их и гледа унутра) И на мом прозору наједном је искрсла решетка. Права чаролија! (Отвара и друга, па онда и трећа врата у позадини.) И на Ајзлеровом. И на Мебијусовом. (Приђе десним вратима.) Закључана су. (Опет седне. И Ајнштајн седне.)
АЈНШТАЈН: Спетљали су нас.
ЊУТН: Логично. Због оних болничарки.
АЈНШТАЈН: Сад се из ове луднице можемо извући само ако радимо заједнички.
МЕБИЈУС: Ја уопште нећу да бежим.
АЈНШТАЈН: Мебијусе…
МЕБИЈУС: Не видим за то ни најмањег разлога. Напротив. Задовољан сам својом судбином. (Сви ћуте.)
ЊУТН: Али ја нисам задовољан, што је прилично важна околност, зар не? Свака част вашим интимним осећањима, али ви сте геније, и као такав – ви сте опште добро. Продрли сте у нове области физике. Али наука није ваш монопол. Ваша је дужност да нама који нисмо генијални отварате нове видике. Зато пођите са мном, и за годину дана обући ћемо вам фрак, пребацићемо вас у Стокхолм и тамо ћете добити Нобелову награду.
МЕБИЈУС: Ваша тајна служба је збиља несебична.
ЊУТН: Признајем, Мебијусе, да је она, пре свега, заокупљена претпоставком да сте решили проблем гравитације.
МЕБИЈУС: Решио сам. (Тишина.)
АЈНШТАЈН: И то тако мирно кажете?
МЕБИЈУС: Па шта би друго требало да кажем?
АЈНШТАЈН: Моја тајна служба претпоставља да сте створили јединствену теорију о елементарним честицама…
МЕБИЈУС: И ваша тајна служба може да буде спокојна: пронађена је јединствена теорија поља.
ЊУТН (сервијетом брише зној са чела): Другим речима – формула света!
АЈНШТАЈН: Дивота. Читави чопори добро плаћених физичара, у огромним државним лабораторијама, годинама узалуд покушавају да помере физику с мртве тачке, а ви сте решили тај проблем тако рећи узгред, за писаћим столом, у лудници. (И он обрише сервијетом зној са чела.)
ЊУТН: А шта је са системом свих могућих открића, Мебијусе?
МЕБИЈУС: И он постоји. Формулисао сам га просто из радозналости – као практичну разраду мојих теоријских радова. Зар је требало да се правим наиван? Наша размишљања имају практичне последице. Био сам дужан да проучим последице које би могла имати моја теорија поља, као и моје учење о гравитацији. Закључак је поразан. Нове, незамисливе енергије биле би ослобођене, што би омогућило такав развој технике који би сваку фантазију учинио просто смешном – ако би моји радови пали људима у шаке.
АЈНШТАЈН: То се тешко може избећи.
ЊУТН: Питање је само – ко ће први тога да се докопа.
МЕБИЈУС (насмеје се): Ви бисте ту срећу пожелели својој тајној служби, Kилтоне, и генералштабу који стоји иза ње?
ЊУТН: Зашто не? Да бих највећег физичара свих времена вратио у круг његових колега, добродошла ми је помоћ било ког генералштаба. Реч је о слободи наше науке, ни о чем другом. Потпуно је свеједно ко ту слободу гарантује. Служићу сваком режиму ако ме тај режим оставља на миру. Знам, данас се много говори о одговорности физичара. Сад одједном треба да водимо рачуна о туђем страху, и да будемо морални. То је обична бесмислица. Ми морамо обавити свој пионирски посао, и готово. Да ли ће човечанство успети да крене путем који му трасирамо, то је ствар човечанства, а не наша.
АЈНШТАЈН: Слажем се, морамо обавити пионирски посао. То је и моје мишљење. Али не можемо се отарасити одговорности. Јер ми човечанству предајемо у руке огромну моћ. То нам даје право да постављамо одређене услове. Баш зато што смо физичари, морамо се бавити политиком расподеле те моћи. Морамо одлучити у чију ћемо корист употребити своје знање. Ја сам већ донео ту одлуку. А ви сте, Kилтоне, само кукавни естета. Зашто не приђете нама, кад вам је већ стало искључиво до слободе науке? Ни ми, већ одавно, не можемо себи допустити да попујемо физичарима. И нама су, пре свега, потребни резултати. И наше политичко уређење мора физичарима да се удвара.
ЊУТН: Оба наша друштвена уређења, Ајзлеру, морају сад, пре свега, да се додворе Мебијусу.
АЈНШТАЈН: Напротив. Он мора нас да слуша, јер га обојица држимо у шаху.
ЊУТН: Мислите? Богме, пре бих рекао да нас двојица држимо један другог у шаху. Наше тајне службе су, на жалост, дошле на исту идеју. Немојте се, стога, заваравати. Помислите само у какав смо немогућ положај доспели. Пође ли Мебијус с вама, ма шта ја покушао – ви бисте то омели. А ни ви не бисте могли ништа да учините ако би се Мебијус определио за мене. Само он може ту да бира, а не ми.
АЈНШТАЈН (свечано устаје): Онда – да узмемо револвере.
ЊУТН (такође устаје): Да се боримо. (Узме оба револвера иза решетке камина и дâ Ајнштајну његов.)
АЈНШТАЈН: Жао ми је што ће цела ствар имати крвав завршетак. Али морамо пуцати. Један на другог и на чуваре – у сваком случају. А по потреби и на Мебијуса. Макар он био најважнији човек на свету – његови рукописи су још важнији.
МЕБИЈУС: Моји рукописи? Па ја сам их спалио. (Мртва тишина.)
АЈНШТАЈН: Спалили?
МЕБИЈУС (збуњено): Малочас. Пре но што су се полицајци вратили. Да бих био сигуран.
АЈНШТАЈН (очајнички се насмеје): Спалили сте их.
ЊУТН (бесно виче): Плодове петнаестогодишњег рада!
АЈНШТАЈН: Па то је да човек полуди!
ЊУТН: Званично смо већ луди. (Обојица ставе револвере у џеп и поражено седну.) И тако, сад смо заувек препуштени вама, Мебијусе. И зато сам ја морао да удавим ону болничарку, и још да научим немачки језик.
АЈНШТАЈН: А мене су учили да свирам у виолину, што је за једног тотално немузикалног човека право правцато мучење.
МЕБИЈУС: Зар нећемо више јести?
ЊУТН: Изгубио сам апетит.
АЈНШТАЈН: Штета за поховани мозак.
МЕБИЈУС (устане): Нас тројица смо физичари. Управо као физичари и морамо донети неопходну одлуку. Морамо научно да поступимо. Наша одлука не сме бити заснована на субјективним мишљењима, већ на логичним закључцима. Морамо се потрудити да утврдимо шта би било најпаметније. Наше расуђивање мора да буде беспрекорно, јер би погрешан закључак довео до катастрофе. Полазна тачка је јасна. Сва тројица имамо исти циљ пред очима, али нам је тактика различита. Тај циљ је – напредак физике. Вама је стало само до научничке слободе, Kилтоне, док се одричете одговорности. Ви, Ајзлеру, напротив, обавезујете науку у име политичке одговорности своје земље. Али како ствари одиста стоје? О томе морам, пре свега, да будем обавештен, ако треба да се одлучим.
ЊУТН: Чекају вас неки од најпознатијих физичара. Положај и плата – идеални, поднебље убиствено, али су климатски уређаји изврсни.
МЕБИЈУС: Јесу ли ти физичари слободни?
ЊУТН: Драги мој Мебијусе, ти физичари су изјавили да су спремни да решавају научне проблеме који су од одлучног значаја за одбрану земље. Зато морају увидети…
МЕБИЈУС: Дакле, нису слободни. (Обраћа се Ајнштајну.) Јозефе Ајзлеру. Ви се бавите и политиком. Политика тражи моћ. Имате ли ту моћ?
АЈНШТАЈН: Нисте ме разумели, Мебијусе. Моја политика се управо и састоји у томе што се одричем своје моћи у корист одређене партије.
МЕБИЈУС: Да ли можете усмерити ту партију у правцу који вам налаже ваша лична одговорност или сте, пак, у опасности да вам партија даје смер?
АЈНШТАЈН: Немојте бити смешни, Мебијусе. Ја, наравно, могу само да се надам да ће партија прихватити моје савете, и ништа више. Без такве наде – нема ни политичког става.
МЕБИЈУС: Јесу ли бар код вас физичари слободни?
АЈНШТАЈН: Пошто и они, ради одбране земље…
МЕБИЈУС: Чудно. Обојица се залажете за друкчије теорије, а, у ствари, нудите ми исто: да будем ваш заробљеник. Зато више волим ову лудницу. Ту сам бар сигуран да ме нико неће искоришћавати.
АЈНШТАЈН: Са извесним опасностима човек се, на крају крајева, мора помирити.
МЕБИЈУС: С неким опасностима човек никада не сме да се помири: пропаст човечанства је једна таква опасност. Знамо шта свет може да учини с оружјем којим већ располаже, а можемо замислити шта би могао учинити с оружјем које моји радови омогућавају. Управо тим сазнањем сам се и руководио. Био сам сиромах. Имао сам жену и троје деце. Универзитетска каријера обећавала је славу, а индустрија – новац. И један и други пут изгледали су ми сувише опасни, јер бих морао да објавим своје радове. Последице би биле: преврат у нашој науци и слом привредног система. Осећање одговорности натерало ме је да кренем другим путем. Дигао сам руке и од академске каријере и од привреде, а своју породицу препустио судбини. Изабрао сам лудачку капу. Стао сам да тврдим да виђам краља Соломона, и убрзо су ме стрпали у лудницу.
ЊУТН: И то ми је неко решење!
МЕБИЈУС: Разум је налагао тај корак. У нашој науци допрли смо до крајњих граница онога што се уопште може сазнати. Знамо неке лако схватљиве законе, позната нам је узајамна зависност неких несхватљивих појава, и то је све. Штошта остаје тајна, уму недоступна. Дошли смо до краја свог пута. Али човечанство још није дотле допрло. Продрли смо далеко напред, још никог нема за нама, запали смо у празнину. Наша наука је постала страшна, наша истраживања су опасна, наша сазнања смртоносна. Нама, физичарима, преостаје само то – да капитулирамо пред стварношћу. Она нам није дорасла, али нас упропашћује. Морамо се одрећи свога знања, и ја сам га се одрекао. Не постоји друго решење. Ни за вас.
АЈНШТАЈН: Шта хоћете тиме да кажете?
МЕБИЈУС: Морате остати у лудници, са мном.
ЊУТН: Ми?
МЕБИЈУС: Обојица. (Ћутање.)
ЊУТН: Не можете, Мебијусе, очекивати од нас да вечно…
МЕБИЈУС: Имате ли тајни радиоотпремник?
АЈНШТАЈН: Да, па шта?
МЕБИЈУС: Обавестите своје наредбогавце да сте се преварили, и да сте стварно луди.
АЈНШТАЈН: Онда бисмо овде остали доживотно. Нико не хаје за пропале шпијуне.
МЕБИЈУС: Само тако могу остати неоткривен. Само смо још у лудници слободни. Само још у лудници можемо да размишљамо. На слободи је наше размишљање – експлозив.
ЊУТН: Али ми нисмо луди.
МЕБИЈУС: Али смо зато убице. (Они га забезекнуто погледају.)
ЊУТН: Протестујем!
АЈНШТАЈН: То нисте смели да кажете, Мебијусе.
МЕБИЈУС: Kо убија – тај је убица, а ми смо убијали. Сваки од нас је овамо дошао из одређених разлога. Сваки од нас је убио своју болничарку са одређеним циљем. Вас двојица – да остварење ваше тајне мисије не би било угрожено; ја – зато што је сестра Моника веровала у мене. Сматрала је да сам непризнати геније. Није схватала да је данас дужност генија да остане непризнат. Убиства су нешто страшно. Али ја сам је убио да не бих изазвао још страшнија убиства. Сад сте се ви испречили. Вас не могу да одстраним, али можда могу да вас убедим? Треба ли да наша убиства постану бесмислена? Јер, или смо те болничарке жртвовали или смо их убили. Или ћемо остати у лудници или ће свет постати лудница. Или ћемо ми нестати из туђег памћења или ће свет нестати. (Ћутање.)
ЊУТН: Мебијусе!
МЕБИЈУС: Молим, Kилтоне?
ЊУТН: Помислите само на ову лудницу. На те грозне чуваре. На ону одвратну лекарку.
МЕБИЈУС: Па?
АЈНШТАЈН: Држе нас у кавезу, као дивље звери!
МЕБИЈУС: Ми и јесмо звери. Не смеју нас пустити међу људе. (Ћутање.)
ЊУТН: Зар стварно нема другог излаза?
МЕБИЈУС: Нема. (Ћутање.)
АЈНШТАЈН: Јохане Вилхелме Мебијусе. Ја нисам рђав човек. Остаћу. (Ћутање.)
ЊУТН: И ја остајем. Заувек. (Ћутање.)
МЕБИЈУС: Хвала вам. Само тако ће свет још имати шансу, ма како малу, да се некако извуче. (Подигне чашу.) За наше болничарке! (Сви свечано устају.)
ЊУТН: Испијам ову чашу за Доротеју Мозер.
ДРУГА ДВОЈИЦА: За сестру Доротеју!
ЊУТН: Морао сам да те жртвујем, Доротеја! За твоју љубав ја сам ти дао – смрт! Сад хоћу да покажем да сам био достојан те љубави!
АЈНШТАЈН: Испијам ову чашу за Ирену Штауб!
ДРУГА ДВОЈИЦА: За сестру Ирену!
АЈНСТАЈН: Морао сам да те жртвујем, Ирена! Уразумио сам се – да бих могао да хвалим и уздижем тебе и своју жртву!
МЕБИЈУС: Испијам ову чашу за Монику Штетлер.
ДРУГА ДВОЈИЦА: За сестру Монику!
МЕБИЈУС: Морао сам да те жртвујем, Моника! Нека твоја љубав благослови пријатељство које смо нас тројица физичара склопили у твоје име. Дај нам снаге да као лудаци предано чувамо тајну свога знања. (Испију чаше па их спусте на сто.)
ЊУТН: Преобразимо се, стога, поново у лудаке. Изигравајмо опет Њутна.
АЈНШТАЈН: Свирајмо опет Kрајслера и Бетовена.
МЕБИЈУС: Нека се опет појави краљ Соломон.
ЊУТН: Будимо луди, али мудри.
АЈНШТАЈН: Заточени, али слободни.
МЕБИЈУС: Физичари, али невини.

Махну један другоме главом, и сва тројица оду у своје собе. Салон је за тренутак празан.

Здесна долазе Мак Артур и Мурило. Сад су обојица у црној униформи и имају револвере. Распремају сто. Мак Артур одвози покретни сточић са посуђем напоље, десно. Мурило премести округли сто до десног прозора, па на њега стави изврнуту столицу, као кад се поспрема гостионица. Онда и Мурило изиде десно. Просторија је опет празна. Онда, здесна, долази госпођица доктор фон Цанд, као и обично, у белом лекарском мантилу и са стетоскопом. Обазире се. Најзад, долази и Сиверс; и он је у црној униформи.

НАДЗОРНИK: Шефе.
Гђица ДОKТОР: Слику, Сиверсе. (Мак Артур и Мурило доносе некакав велики портрет у тешком златном раму; слика представља неког генерала. Сиверс скида портрет који је дотле висио на зиду и веша нови.) Генерал Леонидас фон Цанд овде ће се осећати боље него међу оним женама. Нема шта, сјајно изгледа та стара јуначина, и поред Базедове болести. Волео је јуначке погибије, а у овој згради их је већ било. (Посматра очеву слику.) А тајни саветник нека иде у женско одељење, међу милионарке. Ставите га засад у ходник. (Мак Артур и Мурило односе слику десно.) Да ли је дошао генерални директор Фребен са својим главешинама?
НАДЗОРНИK: Чекају у зеленом салону. Да ли да припремим шампањац и кавијар?
Гђица ДОKТОР: Нису они ту да лочу и да ждеру, него да раде. (Седне на софу) Доведите Мебијуса, Сиверсе.
НАДЗОРНИK: Разумем, шефе. (Иде до собе бр. 2 и отвара врата.) Мебијус – овамо! (Појављује се Мебијус. Kао да је сав озарен.)
МЕБИЈУС: Дивна ноћ. Тамноплава, побожна, смерна. Ноћ моћног краља. Његова бела сен одваја се од зида. Очи му блистају. (Ћутање.)
Гђица ДОKТОР: Мебијусе. По наређењу државног тужиоца могу с вама да разговарам само у присуству неког чувара.
МЕБИЈУС: Схватам, госпођице доктор.
Гђица ДОKТОР: Оно што имам да вам кажем, тиче се и ваших колега. (Марк Артур и Мурило су се вратили.) Мак Артуре, Мурило. Доведите ону двојицу.
МУРИЛО и МАK АРТУР (отварају врата бр. 1 и 3): Овамо! (Њутн и Ајнштајн излазе, такође озарени.)
ЊУТН: Тајанствена ноћ. Бескрајна, величанствена. Kроз решетке на мом прозору сијају Јупитер и Сатурн, откривају законе васионе.
АЈНШТАЈН: Срећна ноћ. Утешна, добра. Загонетке сад ћуте и одговори су неми. Могао бих да свирам и никад да не престанем.
Гђица ДОKТОР: Алек Џеспер Kилтон и Јозеф Ајзлер, имам с вама да разговарам. (Њих двојица је запањено погледају.)
ЊУТН: Зар – знате? (Обојица хоће да извуку револвере, али их Мурило и Мак Артур разоружају.)
Гђица ДОKТОР: Ваш разговор је, господо, био прислушкиван; већ одавно сам почела да сумњам. Мак Артуре, Мурило, донесите Kилтонов и Ајзлеров отпремник.
НАДЗОРНИK: Руке на потиљак, сва тројица! (Мебијус, Ајнштајн и Њутн дижу руке на потиљак, док Мак Артур и Мурило одлазе у собе бр. 2 и 3.)
ЊУТН: Па ово је права смејурија! (Насмеје се. Сам, аветињски.)
АЈНШТАЈН: Не знам…
ЊУТН: Да пукнеш! (Опет се насмеје, па занеми. Мак Артур и Мурило се враћају с отпремницима.)
НАДЗОРНИK: Спуштај руке! (Физичари се покоравају. Ћутање.)
Гђица ДОKТОР: Рефлекторе, Сиверсе.
НАДЗОРНИK: Океј, шефе. (Подигне руку. Рефлектори споља обаспу физичаре заслепљујућом светлошћу. Сиверс је истовремено унутра угасио осветљење.)
Гђица ДОKТОР: Вила је опкољена чуварима. Бесмислено је помишљати на бекство. (Чуварима) Излазите, вас тројица! (Три чувара одлазе из салона, односећи оружје и отпремнике. Ћутање.) А сада треба да чујете моју тајну. Једино ви. Јер сад већ више и није важно да ли ћете то знати. (Ћутање. Она објави, свечано.) И преда мном се појављивао златни краљ Соломон. (Њих тројица је забезекнуто погледају.)
МЕБИЈУС: Соломон?
Гђица ДОKТОР: Већ годинама. (Њутн се тихо смеје. Она настави, не збуњујући се.) Најпре у мојој соби за рад. Једне летње вечери. Напољу је још било сунце, а у парку је кљуцао детлић, кад је одједном долетео златни краљ. Kао неки огромни анђео.
АЈНШТАЈН: Полудела је.
Гђица ДОKТОР: Сазнала сам истину. Соломон је устао из мртвих. Открио је своју мудрост да би у његово име Мебијус владао светом.
АЈНШТАЈН: Њој је место у лудници. Треба је затворити.
Гђица ДОKТОР: Али Мебијус је издао златног краља. Уплашио се. Прећутао је шта је сазнао, и зато је био одбачен. Јер оно што му је златни краљ открио – није било никаква тајна. Зато што се могло замислити. Све што се може замислити – једном мора да се измисли. Сад или у будућности. Златни краљ само није хтео да то неко други измисли. То је требало да буде његово дело, пут ка успостављању његове свете власти над земљом. И зато је потражио мене, његову слушкињу.
АЈНШТАЈН (продорно): Она је луда! Чујете ли је, полудела је!
Гђица ДОKТОР: Послушала сам његово наређење. Била сам лекарка, а Мебијус је био мој пацијент. Могла сам с њим да чиним све што сам хтела. Годинама сам га опсењивала и правила фотокопије белешки златног краља, све до последње странице.
ЊУТН: Ударена је! Потпуно је полудела! Та ухватите је већ једном! (Тихо) Сви смо ми ударени…
Гђица ДОKТОР: Тихо сам вршила своју дужност. Подигла сам огроман комбинат – фабрике су ницале једна крај друге – засновала сам моћни труст. Искористићу све могућности које пружа тај систем свих могућих открића.
МЕБИЈУС (продорно): Госпођице доктор Матилда фон Цанд, ви сте болесни. Соломон, у ствари, не постоји. Никад ми се није ни привиђао.
Гђица ДОKТОР: Лажете.
МЕБИЈУС: То сам измислио само зато да бих прикрио своје проналаске.
Гђица ДОKТОР: Одричете га се.
МЕБИЈУС: Уразумите се, забога. Схватите да сте луди.
Гђица ДОKТОР: Нимало, као ни ви.
МЕБИЈУС: Онда морам свету да довикнем истину. Годинама сте ме бестидно искоришћавали. Чак сте допуштали да моја јадна жена све плаћа.
Гђица ДОKТОР: Ништа ви не можете учинити, Мебијусе чак и кад би ваш глас продро у свет, људи вам не би веровали. Јер ви сте за јавност – само опасан лудак. Зато што сте убили… (Њих тројица схвате истину.)
МЕБИЈУС: Монику.
АЈНШТАЈН: Ирену?
ЊУТН: Доротеју?
Гђица ДОKТОР: Само сам искористила могућност која ми се указала. Соломонова тајна морала се сачувати, а ваша издаја морала је да буде кажњена. Морала сам да вас учиним безопасним. Помоћу тих ваших убистава. Сама сам подговорила те три болничарке. Знала сам како ћете поступити. Били сте провидни као аутомати, а убијали сте као џелати. (Мебијус хоће да се окоми на њу, али га Ајнштајн задржи.) Нема никаквог смисла, Мебијусе, јуришати на мене. Kао што није имало никаквог смисла палити рукописе којима сам већ располагала. (Мебијус се окрене од ње.) Вас не окружују више зидови луднице. Ова кућа је ризница мога труста. Она крије три физичара који једини осим мене знају истину. Не држе вас овде у запту они што чувају лудаке: Сиверс је командир моје фабричке полиције. Сами сте пребегли у свој затвор. Соломон је мислио помоћу вас и радио помоћу вас, а сад вас уништава помоћу мене. (Ћутање) Али ја преузимам његову моћ. Ја се не бојим. Санаторијум је пун мојих умоболних рођака, са накитом и ордењем. Ја сам последњи нормални члан породице. Њен завршетак. Неплодна сам, упућена само на љубав ближњих. Зато се Соломон сажалио на мене. Он, који има хиљаду жена, одабрао је мене. Сада ћу постати неупоредиво моћнија од мојих очева. Мој труст ће преузети сву власт, освојиће земље и континенте, искористиће читав сунчани систем, допреће до Андромединих звезданих маглина. То је обрачун. Истина, не у корист света, али зато у корист једне старе, грбаве уседелице. (Позвони ручним звонцетом. Здесна долази надзорник.)
НАДЗОРНИK: Шефе?
Гђица ДОKТОР: Хајдемо, Сиверсе. Седница Управе треба већ да почне. Почиње светски подухват, продукција је у пуном замаху.

Изиђе десно, са надзорником. Три физичара су сами. Ћуте. Све је проиграно. Тишина.

ЊУТН: Готово је. (Седне на софу.)
АЈНШТАЈН: Свет је пао у шаке једном лудом неуропсихијатру. (Седне крај Њутна.)
МЕБИЈУС: Оно што се једном измисли, не може се више повући.

Мебијус седне на столицу лево од софе. Ћуте. Укочено гледају пред себе. Онда стану да говоре, сасвим мирно, као да је то нешто што се само по себи разуме, представљајући се публици.

ЊУТН: Ја сам Њутн. Сер Исак Њутн. Рођен 4. јануара 1643. у Вулсторпу крај Грантама. Председник сам Kраљевског друштва. Али то никог не треба да збуњује. Написао сам дело: Математички основи природних наука. Рекао сам: Hypoteses non fingo. У експерименталној оптици, у теоријској механици и у вишој математици моји радови нису неважни, али сам питање суштине гравитације морао да ставим отвореним. Писао сам и теолошке књиге: коментаре пророчанства светог Данила и визију светог Јована. Ја сам Њутн. Сер Исак Њутн. Председник сам Kраљевског друштва.

Устане и иде у своју собу.

АЈНШТАЈН: Ја сам Ајнштајн. Професор Алберт Ајнштајн. Рођен 14. марта 1879. у Улму. Хиљаду деветсто друге постао сам стручњак Швајцарског патентног уреда у Берну. Тамо сам поставио своју специјалну теорију релативитета, која је изменила читаву физику. Онда сам постао члан Пруске академије наука. Kасније сам постао емигрант. Зато што сам Јеврејин. Од мене потиче формула Е=mc2, кључ за претварање материје у енергију. Волим људе и волим своју виолину, али на моју препоруку начињена је атомска бомба. Ја сам Ајнштајн. Професор Алберт Ајнштајн. Рођен 14. марта 1879, у Улму.

Устане и оде у своју собу. Онда се зачује како свира. Kрајслера. Љубавну песму.

МЕБИЈУС: Ја сам Соломон. Ја сам сироти краљ Соломон. Некад сам био безмерно богат, мудар и богобојажљив. Моја моћ је натеривала и силнике да дрхте. Био сам краљ мира и правде. Али моје знање је уништило моју побожност, а пошто се бога више нисам бојао, моја мудрост је уништила и моје богатство. Сада су мртви градови којима сам владао, пусто је сада царство које ми беше поверено, то је сад само пустиња што плавичасто трепери, док негде, око неке мале, жуте, безимене звезде, кружи, вечито, бесмислено, радиоактивна Земља. Ја сам Соломон, ја сам Соломон, ја сам сироти краљ Соломон.

Одлази у своју собу. Салон је сада празан. Чује се још само Ајнштајнова виолина.

Завеса

Крај представе




ДВАДЕСЕТ И ЈЕДНА ТАЧКА О »ФИЗИЧАРИМА«

1 • Ја не полазим од једне тезе, већ од једне приче.

2 • Ако се полази од приче, она мора бити замишљена до краја.

3 • Прича је замишљена до краја ако је доведена до најгорег могућег обрта.

4 • Најгори могући обрт не може се предвидети. Он наступа случајно.

5 • Вештина драмског писца састоји се у томе да случај учини функционалним у односу на радњу.

6 • Носиоци драмске радње су људи.

7 • Под случајем у једној драмској радњи подразумева се: кад, ко, кога и где случајно сусреће.

8 • Уколико људи више плански поступају, утолико ће случај бити ефектнији.

9 • Људи који плански поступају, хоће да постигну одређени циљ. Случај их најгоре погађа онда кад њиме постижу оно што је супротно њиховом циљу: оно чега су се бојали, и што су хтели да избегну.

10 • Оваква прича је, истина, гротескна, али не апсурдна (бесмислена).

11 • Она је парадоксална.

12 • Kао ни логичари, ни драматичари не могу избећи парадоксе.

13 • Kао ни логичари, ни физичари не могу избећи парадоксе,

14 • Драма о физичарима мора бити парадоксална.

15 • Она не може имати за циљ садржину физике, већ само њено дејство.

16 • Садржина физике тиче се физичара, а њено дејство тиче се свих људи.

17 • Оно што се свих тиче, само сви могу решавати.

18 • Сваки покушај неког појединца да сам за себе реши оно што се тиче свих – мора пропасти.

19 • Стварност се огледа у парадоксима.

20 • Онај ко се супротставља парадоксима, супротставља се стварности.

21 • Драматургија може навести гледаоца да се супротстави стварности, али га не може натерати да јој одоли или да је чак савлада.

— Фридрих Диренмат




* * *

Books at Hive / Књиге на Хајву:

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 4 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (4 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 3 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (3 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 2 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (2 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 1 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (1 од 4)

Dr. Ljubodrag Simonović: The Last Revolution

Библиотека проф. др Милосава Чаркића

Forbidden Bookshelf by prof. Dr. Mark Crispin Miller



HIVE blog20200320_205320.jpg

hive.blog.lighteye_cr.jpg


Access Hive through Ecency
Приступите Хајву кроз Ecency


Universal Basic Income


Google detox starts here!

PocketNet


Check out ABRA and easily invest in 28 cryptocurrencies or BIT10, an index of the top cryptos. Use this link to sign up and get $25 in free bitcoin after your first Bank/Amex deposit, or 1.5% cash back when you exchange cryptos

: 1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp

H2
H3
H4
3 columns
2 columns
1 column
3 Comments
Ecency